Pilule za lilule (četvrti deo)

Pretraga me je dovela do – gle ironije – teme na sajtu koji često posećujem, i to baš u podforumu namenjenom za ljude poput mene. Ispostavilo se da nas u toj grupi, sa izvesnim profilom ličnih osobina, ima mnogo, mnogo koji smo dobijali čudne dijagnoze. Veoma malo ljudi je dobilo potvrdu da su zaista psihotični, gotovo na nivou statističke greške.

No, šta ako ja dobijem tu famoznu maniju? Šta ako je avgust 2016, najlepši mesec mog dosadašnjeg života, bio manija? Šta ako nisam osećala sreću kad sam videla ljude koje nisam videla od 1994. godine, uživala po gotovo nepoznatim plažama, trčala po okružnom vašaru poput deteta u radnji sa slatkišima?  Sreća je, dakle, patologija, zar ne?

Jul 2017. bio je najgori mesec mog dosadašnjeg života – dakle, gori od onoga kad sam izgubila oca koji mi je umro na rukama, gori od onog kad sam doživljavala ogromni stres, gori od svega što mi na prvu loptu pada na pamet.

Rutina na koju se svelo moje bistvovanje je najviše ličila na vegetaciju, na odumiranje. Ustajala bih oko podneva, sem ako ne bih gledala reprizu „Potere“ ili „Lavirinta“ sa mamom. Onda bi usledile vesti, sport, pa vremenska prognoza. Mislila sam da teško podnosim vrućinu, zaboravivši da mi 2015. godine uopšte nije smetala. No, 2015. se nisam znojila bukvalno po celom telu, 2015. sam znala da mogu da spavam u gaćicama, ponekad možda sa potkošuljom i da me boli uvo za to. Sad sam bila toliko samosvesna, jer mi je stomak bio naduven i pored gubitka kilograma, te su mi se otvarale nekakve rane po listovima. Nisu ličile na ujede komarca, dolazile su same od sebe. Kosa mi je opadala i sve više ličila na staru četkicu za zube, a koža lica se mastila, iako je normalno suva kao barut, preko cele godine. Bez obzira na to, stigle su prve bore. Majka je govorila da mi je lice poput maske, da ne pokazujem nikakve emocije.

Isto ovo je primetila i starija žena iz kraja, pošto mi se obratila i pitala me: „Aleksandra, sunce moje, da li si ti ljuta na baku?“ Od tad sam se trudila da se iscerim kad je vidim, da je pitam kako podnosi ovu saharsku vrućiničinu, iako mi je lice bilo poput kamena.

Moja lekarka se konačno vratila sa odmora i uspela sam da dobijem termin. Čekala sam je par sati, jer je imala hitnu intervenciju na odeljenju, koja je, gle ironije, mogla da bude i jedna moja poznanica iz onog utočišta za labilne. Ona je kasnije hvalila ovu moju, jer ju je vezivala onda kad je to bilo potrebno, te uspavljivala kada je grizla sopstvene članke na rukama.

Ja ovo nikad nisam radila, no do sad bi to već trebalo da bude jasno. No, čekajući da lekarka dođe, nisam mogla da smirim svoje noge, nisam znala šta se to događa s njima. Smetale su mi, kao kad bi me uhvatila epizoda nemirnih nogu, ali sad je to trajalo dvadeset četiri časa. Znala sam da se zove akatizija, te da može da izazove tardivnu diskineziju – gde osobi ovakve stvari ostaju celog života, te parkinsonizam.

Kad sam ovo objasnila lekarki, odgovorila je da ne primećuje ništa. Preko volje mi je prepisala Latu, antidepresiv, rekla da dođem za sedam dana i da ću ići na komisiju za dnevnu bolnicu (ista skraćenica kao za državnu bezbednost, majku mu!), te da se obavezno javim ako me uhvati manija, kako bi me odmah prebacili na odeljenje.

Prvi par dana sam imala strah od manije. No, sve što mi je Lata izazvala bio je osip od kukova, pa do pazuha. Kad sam otišla na kontrolu, lekarka je odmahnula rukom i spomenula sve moje alergije. Rekla je da želi dokaz od dermatologa, a onda me je stavila pred polusvršen čin – da čekam sat i po i da izađem pred tim, jer moram u bolnicu, pod hitno. Pitala sam se zašto, kad nemam tu maniju, ona je ponovila kako sam i sad ubrzana. Ponovila sam da ne mogu da smirim noge i da znam da je to propratna pojava lekova, te da je način na koji govorim rezultat moje inteligencije i da je pitanje dana kad će i to otići u nepovrat, no nije vredelo.

Posle konsultacije sa majkom, koja je bila na mojoj strani više nego ikad u životu, rešila sam da i ovaj put odbijem hospitalizaciju. Morala sam da napišem izjavu u vezi sa tim, a lekarka je obećala da će mi sledeće sedmice, dakle početkom avgusta, promeniti terapiju. Preko volje je zamenila Latu Eliceom, iako mi nije verovala za osip...a sledeće nedelje, naravno, nije došlo do promene terapije. Onda je otišla na odmor do septembra, pošto mi je zakazala psihološko testiranje i rekla da se za dve sedmice javim dežurnom.

U ovom trenutku, iako me je escitalopram, aktivni sastojak Late i Elicee (isto *bip*, drugo pakovanje, bombonica, što se mene tiče) malo podigao iz kreveta, dani su mi bili katastrofalni. Ustanem i gledam reprize ovoga i onoga, te nepotrebne vesti o našem dragom predsedniku, od kojih mi je samo još gore. Odem do prodavnice i šetam kera mnogo manje nego što bi trebalo. Onda opet televizor, sa mesta na kome inače nisam sedela od detinjstva. Crtaći, filmovi na TV 1000, emisije o pecanju i gradnji koliba na Aljasci, seljenje i renoviranje kuća u Teksasu, kupovina i pravljenje kampera i kamp-prikolica, traženje novih stanova po celom svetu. Mislim, ŠKK?

Žalila sam se lekarki opšte prakse. Bila je kratka i jasna.

„Vidiš, Lamictal i Elicea su bezopasni lekovi. Nisi ti bolesna, to je ovaj Bipodis.“

Pitala sam je šta pokušava da mi kaže, nije mi odgovorila. Lekarska etika, valjda?!

Četiri dana se nisam javljala ni onima koji su me držali u životu. Četvrtak – biljka. Petak – biljka. Subota – biljka. Nedelja – biljka.

Moja najdraža prijateljica sa one strane okeana se javljala svaki dan.

„Sandra, proveravan da li je sve u redu.“

„Sandra, gde si. Brinemo se.“

„Sandra, molim te, javi se. Pisaćemo tvojoj mami.“

„Sandra...da li si živa?“

U ponedeljak ujutru sam se probudila, rekla uplašenoj ženi da sam živa živcata...i rešila da ne uzmem onaj Bipodis. Pa, šta bude – bude!