Pilule za lilule (prvi deo)

Plinska svetlost. Tako bi se moglo nazvati ono što sam preživljavala od septembra 2016. do februara-marta 2018, zahvaljujući lekarskim greškama i lečenju nečega što uopšte nemam. Ako ništa drugo, problem (koga nije bilo) barem nije bio fizičke prirode...inače bih do sad imala jednu nogu manje, ili nešto slično. No, psihijatrija me je usporila i potpuno mi je oduzela godinu i po dana života. Naravno, nije moralo da bude tako.

2016. godina je bila relativno dobra, ali naporna. Imala sam tu nesreću da se posle pauze koju sam napravila one prethodne, kako bi se regulisali hormonski problemi, završila na poslu gde je rukovodilac bio notorni prevarant u mojoj struci. Usledilo je tri meseca rmbačenja za koje nisam dobila nijedan jedini dinar, te meltdown u drugoj zemlji, gde sam otišla sa skromnih 70€, čekajući da, gle ironije, budem plaćena za toliko rada. No, dobro, pomislih. Neću više nikad komunicirati sa ovim mangupom, nema šanse da poverujem bilo kome iz njegove klike – ove godine konačno idem na more i ništa neće pokvariti to iskustvo.

Neće, a? Par dana pošto sam se vratila iz Grčke, imali smo smrzni slučaj u porodici. Umro je neko ko je uništavao sve oko sebe, ali bio je premlad i mnogo se mučio. Potisnula sam i to, iako sam primetila da mi nestaje energije, da svaki loši događaj čini da se malo-pomalo povlačim iz „glavnog toka“, te da nisam u stanju da ispunjavam svoje radne obaveze onako kako bi trebalo. Produživala sam rokove, inspiracije je nestajalo, koncentracija mi je bila na nulici, ideje su nestale kao da ih nikad nije ni bilo. Klijenti su bili na ivici strpljenja. Tada mi nije bilo jasno zbog čega, sad jeste.

Drugarica iz druge zemlje mi je govorila da moram kod psihijatra, da ne budem lenja, već da tražim uput. Ohrabrivala me je da se vratim i svojoj psihološkinji, koja mi je tokom tri godine kognitivno-bihevoralne terapije pomogla da se nosim sa odrastanjem u nezdravoj sredini i preosetljivošću. No, ja sam se tešila da, dokle god mogu da pišem, sve je u redu. Ovo je, svakako, bila greška.

U decembru se smučilo i poslednjem klijentu. Nije taj znao šta hoće, tražio je da se projekat menja četiri puta, nije umeo da koristi alatke za timski rad; no bilo je i do mene: trebalo je da ga otpustim posle par sedmica, da mu vratim pola akontacije i da mu kažem da traži nekog drugog, ali da bude siguran šta uopšte želi. Potrošila sam sate i sate na njega, da bi mi na kraju samo rekao da me mrzi. Velikim slovima.

Tu sam, valjda, „pukla“. Pojurila sam u dom zdravlja, te završila kod psihijatrice vraćene iz penzije, jer je moja otišla na bolje mesto. Ne, nije umrla, dobila je bolji posao, kakav je zaslužila. Ova gospođa mi je rekla da sam poprilično neurotična, ali da je to ništa drugo do akutni stres, sa anksioznom reakcijom. Dala mi je fluoksetin, u svetu poznat kao Prozac, antidepresiv na koji pomislimo kad kažemo antidepresiv i rekla da se javim za dva meseca, kako bi videla da li napredujem. Fina gospođa, da.

Danas znam da čak ni ona, uz najbolje namere, nije postupila po zakonu. Na njoj je bilo da mi kaže da treba vremena da fluoksetin prodeluje, da su ove domaće varijante poprilično slabe.

Naravno, moja majka je očekivala da se sve promeni preko noći, da sam dobila magičnu pilulu za lilule. To što su mi se znojile noge i što mi je bilo vrućina u zimskom kaputu na -5 stepeni, to je značilo da deluje, je l’ tako?

No, nije. Trebalo je vremena. Povukla sam se sa društvenih mreža i otvorila drugi nalog na Facebooku, gde sam imala samo 5-6 prijatelja, nisam otvarala elektronsku poštu, plašila sam se osude. Majci je ponestajalo strpljenja, kao i porodičnim prijateljima koji su znali da ne možemo da živimo na njenoj penzijici, koja, iako je šatro natprosečna, nije ništa.

I onda mi je ta prijateljica „našla vezu u Institutu za mentalno zdravlje“, popularnoj Palmotićevoj.

Prvog dana novog meseca sam ustala rano, narokala se kofeina u svom omiljenom obliku, progutala svoj fluoksetin i otišla na dečije odeljenje, gde je moja „veza“ radila. Bila sam usplahirena, nesvesna da dva stimulansa na prazan stomak, izgleda mogu da izazovu stanje slično pijanstvu. I da, ni to mi niko nije rekao.

Desetak minuta kasnije, sedela sam kod „najbolje“ doktorke, koju je „veza“ preporučila. Prvo što sam shvatila bilo je da ne može biti mnogo starija od mene. Dakle, početnica, neko ko je do skoro bio specijalizant. Cerila se od uva do uva, zamolila me da sednem, a ja sam se odmah napila vode sa lavaboa u njenoj ordinaciji, objasnivši da sam dehidrirala. Zbog onog silnog kofeina u kombinaciji sa fluoksetinom, serotonin mi je bio na nivou gde sam igrala kao onaj Aracuan iz crtaća sa Pajom Patkom, nedostajala je samo njegova pesmica. I onda sam krenula da prepričavam poslednjih godinu dana, između ostalog i dve epizode sa mušicama na plafonu, za koje sam tek kasnije saznala da su bile paraliza sna – nešto što me hvata od ranog detinjstva, što je dovodilo do bisera kad sam mahala rukama i vikala kako neću ovcu (?!?), te hvatala oca za nogu da dođe i otera zmije iz mog kreveta.

No, u zemlji Srbiji, gde manjka lekara, uz ograničeno vreme sa njim, uz moju ekcentričnost, slikovite opise i onaj nesrećni kofein, to je bilo dovoljno da doktorka dođe do ishitrenog zaključka.

„Vi imate bipolarni afektivni poremećaj! Ne smete da uzimate antidepresiv, morate da pijete antipsihotik!“

„M...molim?“ Bila sam više nego začuđena. „Koliko znam, to se ne bi ispoljilo tek sad, moralo je da postoji već u kasnoj adolescenciji? Hoćete li da kažete da sam imala gomilu manija i da nisam bila toga svesna? Nemoguće!“

„Vi ste i sad u maniji, sa psihotičnim simptomima! Mnogo ste ubrzani. Trebalo bi da provedete mesec dana ovde kod nas, na odeljenju!“

Ovo sam, naravno, odbila.

Par sati kasnije, sedela sam i zurila u svoja tri nova leka – taj antipsihotik, Bipodis, te dva za koja mi nije ni rekla šta je – Lamictal i Rivotril.

Kraj prvog dela