Pilule za lilule (treći deo)

Naravno, otišla sam na vanrednu kontrolu.

Lekarka je samo napisala da se osećam loše „bez jasnog provokativnog faktora“ i povećala mi dozu svih lekova. Te večeri sam imala čudan napad panike, dva sata sam se osećala kao da mi pluća nisu veća od oraha, odjednom sam ubedila sebe da će nam stan biti oduzet, jer nam od mamine penzije ne ostaje dovoljno za infostan, sem ako ne bismo gladovale. U nekom trenutku mi se onaj unutrašnji dijalog pretvorio u „ha-ha, Infostan!“.

Mama me je pitala da li vidim nešto čudno, da li čujem glasove itd. Rekla sam da ne, da nemam pojma kako to izgleda, no da strah ne prestaje. Tu smo se setile onog Rivotrila što obara i uzela sam jedan.

Stidela sam se sebe, jer se sve ovo desilo prvih par sati majčinog rođendana. Umesto da ustanem rano i da joj spremim neko pecivo, ja sam zaspala držeći je za ruku, ubeđena da će ona morati da se do smrti brine o meni, te da ću završiti ispod mosta, kao socijalni slučaj.

Posle ovog iskustva nisam bila ni senka osobe od godinu dana pre toga. Prestala sam da čistim svoju sobu. Počela sam da rotiram 2-3 komada odeće. Primetila sam da mi je sve teže i teže da se istuširam. Tog meseca je fotoaparat otišao u fioku, kao i tablet. Svi hobiji su postali naporni. Izlasci su se sveli na šetanje psa i bacanje đubreta. Tokom dana uopšte više nisam mogla da spavam, no imala sam potrebu da celo poslepodne ležim, sve do ko zna koje reprize „Srećnih ljudi“. Vreme ustajanja iz kreveta se sa nekih devet-deset sati pomerilo do jedanaest, pa dvanaest, na kraju i 12.30. Vreme leganja je bilo oko 00-00.30.

Postajala sam svesna da ovo nije bilo normalno. No, pošto nikad nisam okusila onu pravu depresiju, samo onu izazvanu hormonskim problemima, i dalje sam mislila da se sve to dešava zbog tog bipolarnog. Da, ja sam sad invalid. Moram da gledam da uzmemo neki jeftiniji stan na periferiji, te da živimo od one razlike. Moram da nađem neki običan posao, npr. da radim u prodavnici pića u kraju, oni već neko vreme traže nekog novog, zar ne? Nikad više neću moći da pišem, niti da uživam u stvarima koje su me do tada zanimale, moj mozak je krenuo na put u jednom pravcu, kao i sve što me je činilo visokointeligentnom, posebnom. I moram s time da se pomirim, što pre, to bolje!

Jun je bio još gori. Prestala sam da koristim svoj besni, „nabudženi“ veliki kompjuter i prešla na laptop u dnevnoj sobi. Na mojoj moćnoj mašini me je sve podsećalo na pomalo nestabilnu, ali uspešnu karijeru, te na vreme kad sam imala platu dostojnu ministra u vladi. Primetila sam da su sa fotoaparatom i laptopom u fioku otišle slušalice, jer nisam mogla više da slušam muziku. Kilogrami su nestajali, iako se to videlo samo onih retkih dana kada bih, d’izvinite, uspela da se olakšam. Postala sam ekspert za izmet, i dan danas znam da postoji sedam tipova, te da je ovaj moj iz tog vremena bio nenormalan, kao i tamni urin. No, to je normalno, zar ne?

Tog meseca sam molila novu, mladu doktorku u domu zdravlja da me primi i da mi da drugo mišljenje. Ona i moja divna psihološkinja su me grlile i držale za ruku. No, ova žena je rekla da se, iako moja klinička slika nije za bolnicu, ne usuđuje da me preuzme, jer bi moglo da mi se sloši. Između redova, plašila se da se zameri lekarima u „Palmi“. Preporučila mi je specijalistu za afektivne poremećaje odande. Čekala sam kod tog čoveka, prekinuo me je u pola prve rečenice i rekao da nema vremena da mi se posveti, te da se vratim u septembru ako budem želela da pređem kod njega, za šta je potreban odlazak pred „tim“.

Da prostite, zabole njega dupe. A i ovu moju, otišla je na „bolovanje“ dva dana pre sledećeg zakazanog termina, sa koga se nije vratila do jula. Što lepo ne kažete da žena ima neiskorišćen godišnji odmor iz 2016? Nije sramota što će ga iskoristiti, jasno mi je da je to posao koji kod mnogih izaziva stres...no, zbog čega onda zakazuje ljudima onda kad ih neće primiti?

Do kraja juna sam par puta izašla sa majkom do prodavnice, uz ono svakodnevno šetanje kučeta i povremenih odlaska do supermarketa. Uključila sam veliki, voljeni kompjuter samo jednom, kad mi je došla drugarica koja crnči u firmi gde uglavnom crnče filolozi, što ona nekim čudom nije. Učila me je kako da napišem CV i motiviono pismo, kako bih se prijavljivala za poslove za koje sam tada mislila da su u domenu mojih novih (ne)mogućnosti. Ja sam sebi dala zadatak da nekako stignem u njenu, američku firmu, dođem do 47-50 000 dinara, čisto radi

Istovremeno, tog meseca sam zamolila i svoje silne obožavaoce na netu, strance, za pomoć. Skupila sam nekih 1800€. Da sam bila kao u martu, uzela bih to i otišla na more, nema veze što sam se vukla kao krpa. No, srećom ili nesrećom, taj novac mi je poslužio do kraja godine. Ako nekoga zanima, plaćala sam samo račune za infostan (naravno, oh, naravno!) zaključno sa oktobrom, ratu za telefon i mesečni račun Telenoru, te račun za internet i kablovsku svom egzotičnom provajderu, kod koga nije gotovo niko koga poznajem.

Nekako sam tu završila i na internet utočištu za nas s*bip*ovane. Većina ljudi je dizala moju doktorku do zvezda, govorila da treba da idem u bolnicu. Jedan čovek mi je rekao da bi trebalo da osećam grižu savesti, jer sam sigurno uništavala život svima oko sebe.

Ali..ali..nisam? Najgore što sam radila bili su sitniji ispadi urlanja i plakanja na javnim mestima. Imam prijatelje, zarađivala sam novac, poznata sam na netu, i ovde, a i van Jugosfere.

Dve žene su imale drugačije mišljenje – jedna mi je rekla da sam isuviše svesna za nekoga ko je navodno psihotičan, da sam „baš OK“, a druga me je molila da upišem „antipsychotics have ruined my life.“

Ostala sam bez reči.