Strah od mraka

Pre neki dan sam gledao novu verziju filma “IT“,rađenu po knjizi Stephen King-a,i,prisetio sam se nekih naših strahova iz detinjstva. Svi smo imali neke trzavice,na nešto,i od toga dobijali napade panike. Lično, moji strahovi su bili, od mraka, šume...

To sam izlečio kada sam služio našu, nekadašnju JNA. Jedan događaj mi je pomogao u tome.

Vojsku sam služio u Skoplju, predivnom gradu, u kasarni koja se nalazila u delu grada koji se zvao, Đorče Petrov. Kasarna se prostirala velikom širinom, sa poligonima za obuku i raznim magacinima. Oko tih magacina je bio jedan gust šumarak, kroz koji je trebalo proći iz pravca zgrada bataljona u koji smo bili smešteni. E, pa tu su se davala tzv. Požarstva, koja su pripadala mojoj četi.

Prvo požarstvo koje je mene zakačilo je, kao da me neko urekao, bilo posle ponoći od 2-4. Odmah sam pomislio:"Mrak...šuma..pa ja sam gotov! Do kraja smene ima da riknem od straha!“ Pomirio sam se sa sudbinom i u to vreme krenuo sa razvodnikom, koji je išao da mi pokaže put. Put…pa po tom mraku se ne vidi dalje od nosa, a i to je već problem. Stigli smo i prethodnik je krenuo nazad sa razvodnikom, a ja sam ostao ,da probam da preživim.

Hangari magacina su bili ogromni, znao sam to videvši ih po danu sa poligona za obuku i ja sam potražio mesto gde da se zaklonim od hladnoće koja je bila velika. Skupio sam se kod jednog zida, koji me je zaštitio od oštrog vazduha,  bio je kraj Aprila, a iznad Skoplja ,na planini su se još videli snežni pokrivači. Posle par cigareta, počeo je da me hvata dremež i san me je uhvatio. Posle kratkog vremena, odjednom sam se trgao čuvši neki šum i kao tiho cvilenje. Zora se već pomalo probijala i počeo sam da razabirem neke senke, neke u pokretu, a neke koje su mirovale. Kada su mi se oči navikle na to malo svetlosti,shvatio sam šta vidim...ogroman broj pasa je bio tu. Od onih malih, avlijanera, vučjaka i još većih, šarplaninaca i par ogromnih doga, od koju sam jednu već video kod kuhinje u kojoj smo radili obuku. Iznosio sam smeće,posle nastave,i iza kontejnera u mraku su zasijala dva krupna oka, sledio sam se kada sam video da je to doga, čini mi se veću u životu nisam video. Međutim pas se okrenuo i otišao, a ja sam brzo bacio smeće i pokleteo nazad na sigurno .Posle sam čuo da je ljubimac među vojskom. Videvši pse, odjednom sam se osetio drugačije, bili su mirni, nekoliko njih se spustilo do mene stvorivši još malo toplote i mene je uhvatio neki mir i kao da su svi ti strahovi nestali. Pomilovao sam najbližeg kera i još malo dremao do dolaska smene. Od tada,strah od mraka je nestao i šume…još uvek sam pomalo rezervisan po pitanju velikih kerova, ali više simpatije imam prema njima.