Zatvor (Hapšenje, drugi deo)

Kada sam doveden u zatvor, morao sam prvo da prođem prijemnu proceduru, a onda je trebalo da me smeste u ćeliju.

-Gledam te i razmišljam, šta ti tražiš ovde?-upitao me je dežurni komandir, koji je trebao da me smesti.

-Verujte, da i ja još uvek ne znam-odgovorih

-Dugo radim ovde, svega sam i svakakvih faca se nagledao, ali ti...ti nikako ne pripadaš ovde. Slušaj, staviću te u ćeliju gde ćeš biti sam, da se ne mešaš sa raznim ološem…lezi, spavaj, šta da ti kažem, nemoj praviti probleme…brzo ćeš ti odavde.-rekao je to i otključao vrata mog smeštaja u narednom periodu.

Stajao sam u tom malom prostoru od 4-5kvm.,.u kojoj je bio krevet, prostor za stajanje iste te širine, mali prozor, moja veza sa svetom, wc čučavac i mali umivaonik. Seo sam na krevet, počeo sam da se izuvam, a vrata od ćelije su se otvarala .

-Jesi jeo nešto danas? Ceo dan ste čekali u sudu. Ručak je odavno prošao, nešto ću ti naći-reče onaj komandir i zaključa vrata. Ubrzo se vratio noseći narezak i hleb.

-Uzmi bar malo do večere. -tek onda sam shvatio da osećam glad, nisam jeo od juče…pojeo sam to i legao, jer sam i umor osetio. Ovih četrdeset I osam sati sam jako malo spavao. Probudilo me je otvaranje ćelije, novi stražar se pojavio:

-Večera! Ti si danas primljen, evo ti papiri optužnice. Budi miran, nemoj praviti problem i proći će…-reče i izađe. Pogledao sam u tanjir…palenta. Nešto što nisam voleo posebno, ali daj šta daš. Pojeo sam i usput čitao optužnicu koja mi je strašno smetala. Bez ikakvih dokaza, smešten sam ovde, pa čak i ona prva priča, da sam jedan od vođa, od svih dvadeset i pet osumnjičenih. Sutradan je došao i advokat, koji mi je dodeljen, i koji mi je obećao da ću brzo napolje, rekao je da je ovako moralo zbog tužilaštva. Javio je mojima, žena će doći sutra, ćerka ne može, jer je bila maloletna, a paket sa vešom ću u toku dana dobiti. Kratko se zadržao i otišao.

Ubrzo mi je stigao paket,koji sam jedva čekao. Samo da se presvučem. Sav sam se osećao posle onog čekanja na kiši, non stop sam bio u cipelama. Otvorio sam kutiju očekujući i cigarete, ali nema ih. Nemoguće da nije poslala, ali šta je tu je ,sutra će valjda doneti. Oprao sam se u wc-u, na onom umivaoniku, presvukao sen i sad samo da dođe sutra da vidim ženu.

Sutradan, ona je došla. Odveli su me, ali tamo pregradni zid od stakla, sedimo, vidimo se i čujemo se i to je to. Ispričao sam joj sve detalje, tražio joj da mi donese cigare, ali mi ona reče da mora da uplati na neki moj račun, sam da uzmem u njihovoj kantini i grickalice. Rekao sam joj da ne brine, da se njih dve čuvaju i da se nadam da ću brzo napolje. Ona mi je rekla da sam i na tv-u bio, da su sutradan prijatelje, par njih, odmah došli I doneli joj para, ponudili se šta god joj treba…malo sam se smirio kada sam to čuo.

Otišla je i ja sam krenuo nazad. Tog dana je dežurao komandir, visok dva metra, širokih leđa, iz očiju vatra.

-Komandire, zamolio bih vas da uzmem iz kantine cigarete, žena mi je uplatila, nisam nekoliko dana zapalio..-rekoh dok me je on streljao očima.

-Kantina za pritvor je ponedeljkom, u petak se piše šta ti treba-reče dok je otvarao moj smeštaj. Ušao sam sleđen, šta sad, ko će dočekati ponedeljak, pet dana. Vrata su se ponovo otvorila:

-Izlazi!Tamo preko je soba od kantine, idi uzmi šta ti treba-reče visoki mrgud. Otišao sam, uzeo cigarette, nešto grickalica...nešto para sam ostavio za novine, da dobijam svaki dan. Vratio sam se nazad, zahvalio mu se, ušao unutra, seo i zapalio…

Dani su sporo prolazili u ta četiri zida u kojima imaš prostora da razgibaš noge taman toliko koliko je i krevet širok. Vreme koje je prolazilo merio sam jedino na osnovu hrane koja je donošena, a malo i pomoću dnevne svetlosti…uspeo sam da zadržim kockice za jumb, koje sam nosio sa sobom prekraćujući vreme na poslu, kada nisam imao šta da radim, pa sam igrao sam sa sobom, onako, da zaokupim misli. Mnogo vremena sam trošio na razmišljanje. Šta će biti sa mnom, iako nisam ništa uradio,a sada će i moja porodica zbog toga ispaštati. Znao sam i da sada dolaze teški dani za nas…posao mi visi o koncu, suđenje će potrajati…biće jako teško to izdržati.  Nekoliko dana posle posete, žena mi je poslala i nekoliko knjiga, da lakše podnesem sve to i nešto od hrane, kao i nes kafu, koju sam dobio u rinfuzi…čisto da nema nešto u onoj kesi. Dobio sam za kratko vreme i društvo…najpre malog miša, koji se negde provukao osetivši hranu, a onda i cimera, momak od dvadesetak godina, koji je bio optužen za neku krađu. Bar i neku reč sa nekim da progovorim. Prošlo je dvadeset i osam dana i konačno idem opet kod sudije da bih dobio izlazak iz pritvora.

Doveli su me do sudnice gde su me ispred čekale žena i ćerka i gde su morale da me vide onako,u lisicama. Ispitivanje je trajalo skoro sat vremena, odgovarajući na pitanja sudije, pa javnog tužioca I onda, opet sudije za zapisnik. Konačno, sudija me pušta na slobodu. Vratili su me do pritvora da uzmem svoje stvari, potpišem papire i konačno idem napolje.

Kakav je to osećaj bio, kao da sam tamo bio godinama, a ne manje od mesec dana. Kada smo došli kući rekao sam ženi da moram da napravim krug šetnje oko kvarta i da popijem pivo napolju i tako sam i uradio.

Ti dani su prošli, ali došli su još teži-firma mi je dala otkaz, suđenje se oteglo na par godina i još par, moje tužbe. Za to vreme morao sam da radim svakakve poslove koje nisam pomislio da ću ikad morati, građevina,sa molerima…uglavnom fizičke, a slabo plaćene. Nažalost, mnogo ljudi je nestalo iz naših života, onih koji su nam okrenuli leđa, ali imao sam i nekoliko njih koji su bili stalno uz nas, pomažući i materijalno i moralno…da nije bilo njih…

Epilog svega, posle četiri godine mlataranja po sudovima, dobijem 1500 evra za sedenje u pritvoru i nematerijalnu odštetu! Ovu priču sam morao da napišem zbog mnogih kojima se točak života negde slomi i izlete sa puta koji su sebi zacrtali.