Mesta i sudbine

Srce ga je bolelo gledajući brata, još mladog čoveka, koji je uvek bio veseo, voleo da se druži i veseli, a sada…sada je izgledao kao neka lutka koja mrda očima.

Ljudi u Zagrebu toliko imaju svojih problema da im je totalno nebitno ko je Srbin, ko Hrvat ili šta već. Ne kažem da nema budala kojima je to najbitnije, ali ja takve nisam sreo.Takve ne želim da sretnem ni u Beogradu, jednostavno sa takvima nemam dodirnih tačaka.

Da sam znala u kakvom ću skloništu provesti noć, nosila bih burku u rancu.

Kod nas na Balkanu, čak i ovi što čiste ulice, znaju da se objasne na engleskom, a ovi ovde ni sa višim školama ne umeju ni da beknu.

Ovde se ceo život može opisati na nekoliko stranica. Jednostavan je, a ispunjen.

Teče 2 km od mog stana. Zelena je, kao šuma da je. Hladna je kao zima da je. Lepa je kao žena da je. Niko je nije tako divno opisao kao Andrić Ivo, a ni zamislio kako da je ulepša i oplemeni kao veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, a ni okitio mostom, kao ljudske ruke. Na Drini je ona pozornica, simbol trajnosti, jedina konstanta kroz vreme i živote. Most na Drini je spona, tkivo izniklo iz vode, umetnost bez premca, mrtva građevina koja živima služi, pa tako da i sama postaje živa.

Solun spada u one mediteranske gradove koji su novijeg dizajna. Kao i Lisabon (bez Alfame) i Barselona. Razlog za to je veliki požar od pre tačno jednog veka.

Grad-vašar. Primorski Hong Kong, kako čuh da ga neki zovu. Kažu da je nekada davno bio prepun četinara, a danas izduvnih gasova i otrovnih materija. Morsko dno deluje kao post nuklearni prostor u kome nema ni jednog živog organizma. Ah, kako to slomi vrcavi optimizam pubescenta koji je dao paprenih 50e za novu masku za ronjenje. Grad u kom se ne oseća miris mora, a na moru je.

Izlet u nacionalni park

Hot dog vs. ćevapi

Pages