O starcima i udarcima

„ Mnogo si mlad, da bi pravio takve pesme...“

Bi Bi King, Bonu, o pesmi Kad ljubav dođe u grad.

Matorci su se vratili u grad!

Otresli su prašinu s kaubojskih čizama i sakoa od jelenske kože, promenili baterije na pejsmejkerima, i kao po komandi, jedan po jedan, nekoliko puta u nizu, proverili pritisak u vodokotliću i sanitarni kapacitet odaja u koje i krunisane glave idu peške.

Prostata! Ne znam što se kliberite. Doći ćete i vi u njihove godine!

I umesto da prekrste ruke na dupetu, prošetaju po Hajd parku, odigraju partiju šaha, recimo s Kleptonom ili prepodobnim Džefom Bekom, gunđajući sebi u bradu zbog Bregzita; ili da se, čisto informativno, telefonom raspitaju kad' primaju njihovi, londonski izabrani lekari, starcima, mo'š misliti, palo na pamet da ponovo sviraju.

 I to bluz, moj baćo, ni manje ni više! A dobro je poznato da s bluzom nikad nisu čista posla!

E, u gadne su čiče izrasli!

Kao da im neki đavo neda mira! Verovatno onaj isti, namazani Luj Sajfer, kome su već jednom tapnuli duše bez fiskalnog računa, na nekom tajnovitom južnjačkom raskršću, zbog čega su mu i izjavili saučešće, nekad davno na Prosjačkom banketu, blagodareći na upoznavanju, uz nepristojno očaravajući zveket bongosa, nalik zakivanju eksera u mrtvački sanduk hipokrizije.

Lepo čovek ne može da im odredi godine, a da pita, nepristojno je! Kao da je važno!

Uključuju gitare u pojačala, nameštaju mikrofone i nešto međusobno ćućore, ne skrivajući, ni posle toliko godina, zadovoljstvo dodirujućih aura.

„Lepotan Dondolan“ je utegao dupence u crne selotejp lone, obukao je dva broja manju šulju, pomazio se po još uvek nabildovanim, definisanim pločicama, oblizao pune, premijerske usne i za svaki slučaj, štrcnuo malo spreja WD-40, na svoju staru, odavno razdevičenu harmoniku. Duh koji još uvek hoda, praotac „karipskog pirata“, ušmrkivač praha sopstvenog oca, popravlja traku oko glave i nezainteresovano pali cigaretu  žarom one prethodne, puštajući pramenovima dima da nehajno zaklone profil istočnjačkog mudraca, najsličniji kori hrasta. Nosati ortak Roda Stjuarta zadovoljno štimuje „stradžu“, a „gospodin uglađeni“ rutinski steže kravatu, upozoravajući ih da završe na vreme, jer mu je Širli En napravila jorkširski puding i zamolila ga da barem jednom, nedeljom, ručaju zajedno k'o svi drugi kršteni anglikanci.

A onda počinje BLUZ! Onaj koji leči i diže iz mrtvih, ako se uopšte isplati takva vrsta dizanja!

Udara ispod pojasa! Bluz iz pluća, želuca, slezine, belih bubrega.

Krik obespravljenih i vapaj poniženih!

Sinkopa čikaškog izgrebanog srca i koronarna eksplozija džordžijskog krvavog pamuka.

Elegija ostavljenih i tihi, osvetnički vapaj prevarenih.

Ponoćni sat nemilosrdno otkucava, flaša Džek Denijelsa je odavno ispražnjena, a onaj koji je zauvek otišao, više se ne osvrće iza sebe.

Ko ga je bio po ušima, da stondiran uvežbava sinhrono plivanje u bazenu!

Zvuk je kristalan, prelazi poznati, a bend džemuje kao da mu je poslednje. S bluzom je progovorio i bluz će mu biti epitaf! Telekaster šapuće Ludvigu, a Honerica odgovara Maršalu!

Odavno nisu ničije, već „samo tvoje lude“, i nema govora da su „počinili zločin“, a još manje da su „tužni i usamljeni“. Pre bih rekao-robusni i ponosni! I kurčeviti! Baš kurčeviti!

Korporacija im je namenila dug i lagodan život, hladna jaja i sigurne prihode, bez trzavica.

Duete sa Rijanom, Biberčetom, Šakirom, Indirom i Nagom Gagom! A oni njoj srednji prst!

Jebi ga! Stativa. Ćorak. Ispala. Greška u koracima. Pobuna robova! Vi imenujte!

Aj ken get no satisfekšn, ol aj vont iz Uan Dajrekšn!

Ma ni pod razno! Alo bre, kumovi, braćo, prijatelji! Ne idu biseri pred svinje!

Ne počinje svet od vas i ne završava se sričućim, nepismenim tvitovima!

Omladino draga, uz ovo ne može da se đuska na način na koji ste navikli, osim ako ne zabodete prste u struju, ili ne fingirate epi napad! I ne služi se uz „ekstazu za poneti“.

Uz  burbon da. Uz crno, točeno svakako. Uz vutragenja- još kako. Pa i uz neku domaću radžu-maharadžu. Ovo nije za one plašljive od letenja koji ne znaju kako je biti na prirodnom tripu. I posle toliko hotela, materica,  kilometara, udaraca u pleksus. Shvatite. Nema zajebavanja s matorcima! Niste ih na vreme prebrojali i sada vam se svete kao zombiji.

Ubiješ jednog, a njih sto pedeset izleće iz grobova!

Zato vi fino crtani, pa u krpe! Ne bih vas zadržavao!

A, ako korporativci, kojim slučajem, reše da uzvrate udarac-lansirajući globalnu, vintidž rasprodaju nostalgije, u vidu štampanih H&M majica, sa likovima Haulin' Vulfa i Madi Votersa, nikom ništa. I bio je red da neko konačno odmeni Nirvanu i nesretne Ramonse!

Kako god hoćete! Razmislite, za početak! Ja barem imam alibi!

Bog mi je svedok, da sam se uvek više ložio na čupave komšije iz Liverpula!

Jesam li, zaista?

Vladimir Jovanović