Neki od maminih demona su bili odsutni do sad

Zajednički osećaj prizemljenja sa varničenjem: nešto počinje da pritiska odozgo i vazduh postaje težak, zamagljujući ionako mutnu svetlost. Pre nego adrenalin oživi i pokrene lanac pokidanih živaca, iz kupatila dolazi Sanja. Visoka, širokog čela i krupnih očiju izrazito zelene boje; jedna od onih zlobno produhovljenih kojima, bez ikakvog napora, uspeva da izgledaju inteligentno na prihvatljiv, ispravan način – što njenoj ličnosti daje notu otvorene pretnje. Od šminke koristi isključivo cigarete. Ima dugu smedju kosu koja ravno, potpuno prirodno pada kao da je peglana. Znaci preranog starenja su se ugnjezdili na okruglom licu pravilnih crta koje priča svoju verziju priče o nekontrolisanom hedonizmu i kontrolisanom mazohizmu. U retkim trenucima kada se ne osmehuje podrugljivo, probije se duhoviti, neodgovorni šarm dokone žene. Teško da je ovo jedan od tih esencijalnih trenutaka... Odmerava prisutne kao da ih gleda kroz durbin, a zatim se mačijim korakom ustremljuje ka stolu. Ne zbog društvenosti, već zbog potrebe da sedne i ukotvi se u svoje snajpersko gnezdo. Prozračna i smišljeno providna: spremna na sve, preterano uživljena u kosmičku odsutnost – kako doživljava svoje lebdenje izmedju tudjih spuštanja i dizanja. 

Jelena je startuje prva optužujuće kriveći usta i glavu u Sanjinom pravcu, tako svrdlasto da ova ne može da izbegne sevajući pogled najmladje sestre čak i ako se upilji u obrise svojih bedara, tamo gde su očišćeni tragovi pepela i praha.  „Neki od tih maminih demona su bili odsutni. Do sada.“

„Ali ne žele da propuste glavnu zabavu.“ Mirjana se priključuje postrojavanju demona, zahvalna što ima i onih koji joj ne pripadaju i ne troše njenu hemiju. „Gde ćeš bolju priliku za svoju predstavu.“ Naginje se preko stola ka Sanji, teatralno joj paleći cigaretu svojim buvljačkim upaljačem. „Je l' tako, umetnice, što umećeš gde i šta stigneš?“

Retorička pitanja traju kraće od izdahnutog duvanskog dima. Da se besmislenost ne bi preterano uozbiljila, Lidija mangupski namiguje Sanji i pita je s bezbrižnom radoznalošću: „Jesi se uradila, lutko? Mislim, doterala iznutra. Vidim spolja mi sijaš na sve strane, ko mrvljeni kristali.“

„To mi je bilo neophodno za moj stvaralački rad“, Sanja odgovara opušteno, sa bezbedne razdaljine.

Cica sipa kafu u šoljice sa uzdahom nedoumice, neznajući da li pre da kontroliše sebe ili svoje lažno otkačene sestre. U razrešenju te vibrirajuće nedoumice ne pomaže joj ni šatirana i začešljana kosa sa brižljivo izvučenim pramenovima svetle boje, od svetloplave do zlatnožute; ne pomažu ni „profesorske naočare“ koje pojačavaju ozbiljan izraz lica, kao ni prodorne, sitne, okrugle oči braon-maslinaste boje; ne pomaže ni crna maskara, diskretno rumenilo, bezbojni sjaj za usne; ne pomaže ni ovalno lice, punački obrazi, orlovski zakrivljen nos i špicasta brada; ne pomažu čak ni jake butine koje pojačavaju njen vazda uspravni, borbeni stav rodjenog redara...  

„Ajde, da se ne ohladi kafa“, dovršava uzdah kroz nesvesno stegnute zube.

Lidija Jelisavčić Ćirić