Očevidac

Koliko puta smo čuli ili sami rekli: Ma, znam, sigurno, pa video sam svojim očima! Te reči su uvek izgovorene sa takvim ubeđenjem, žarom i strašću, da se moraju uvažiti bez pogovora. Izjava očevica zvuči neprikosnoveno. Očevidac ima dokaz: “Ja sam bio tamo.” Kako ne poverovati?! Sa druge strane, poznata ruska poslovica kaže:”Niko tako kao očevidac ne laže.” Ovo ,,laganje" ne treba shvatiti bukvalno. Laganje, po definiciji, sadrži elemenat namere. Poslovica ne govori o tome. Izraz sumnje u istinitost iskaza očevica se ne bazira na shvatanju i definisanju istine. Kako god da istinu posmatramo, u kom god kontekstu, od filozofskog do religijskog  da je tumačimo, dođemo do  verodostojnosti, tj. podudaranja sa činjenicama. A činjenica je ono što se stvarno desilo. I tu očevidac trijumfuje, on zna, iz neposrednog iskustva, šta se desilo. Za razliku od nauke, gde postoji naučni metod , koji uključuje empirijske dokaze, u mnogim vidovima svakodnevnog života, dokaz je: “To je tako, jer sam ja to video. Ja sam očevidac.” Ali, naše viđenje i sagledavanje stvarnosti, a još više pamćenje i interpretacija događaja, su nesavršeni. Čak i bez ikakve namere, greške se dešavaju.  Šta i kako nešto vidimo i kako to zapamtimo je često pod uticajima kojih nismo svesni.

Mislim da je skoro svako, bar jednom u životu, imao takvo iskustvo, da lično, svojim rođenim očima vidi nešto i da čistog srca može da tvrdi da je to stvarno baš tako bilo. A onda, da istim tim rođenim očima, vidi sasvim drugačiju istinu.

Meni se dogodilo ovo: Po preseljenju iz jednog grada u drugi, mnoge stvari se moraju ispočetka regulisati. Nova škola za dete, lekari, zubari, klavirštimer, profesor klavira… I tu se dešava da svojim očima, pri upoznavanju i kratkom razgovoru, vidim profesorku. Stajale smo licem u lice, na razdaljini oko pola metra, jedno petnaestak minuta. Kasnije tog dana, prijateljica me je upitala, kako mi se svidela nova profesorka. Ja sa puno komplimenata opisah svoj utisak, dodavši na kraju, kako ona ima crne oči i crnu, kovrdžavu kosu. Dobro. Kroz par dana, pre sledećeg časa, susretnem se sa profesorkom, ponovo, licem u lice, i šta vidim?! Plave krupne oči, kosa, niti je crna, niti kovrdžava  – svetlosmeđa i prava! Zapanjeno, upitah da li je menjala frizuru – ne, reče žena, provlačeći prste kroz kosu, uz komentar, da bi možda trebalo, vreme je… Razmišljala sam kako i zašto je došlo do toga. Ne znam tačno, ali moguće je da je podsvesno razlog bio taj, što sam, još pre prvog susreta, iz njenog prezimena, shvatila da je ona jevrejskog porekla. Pa onda, sasvim nesvesno, kao stereotip, pred moje rođene oči iskrsnuše crne oči i kovrdžava kosa.  Pa sad verujte očevicu!

Moj slučaj je bio bezazlen, bez uticaja i posledica na bilo koga i bilo šta. Čisto, predmet za razmišljanje.

Ipak, ne retko, izjave očevidaca imaju ozbiljne posledice. Često se pitam, čitajući antičku istoriju, šta li je od svega toga zbilja tačno, a šta je viđenje očevidaca. Bilo onih istinoljubivih, koji grešku prave iz nehata, bilo onih drugih, ekvivalenata raznih CNN, Eyewitness News i sličnih vlasnika i pisaca istine. Takva je priroda  istorije, od Gilgameša, Inkvizicije, revolucije 1848. g., preko raznih atentata koji su obeležili dvadeseti vek, a i početak dvadeset i prvog; pa do nesrećnih devedesetih godina na Balkanu i nadalje…

U književnom stvaralaštvu, za razliku od događaja u stvarnom životu, različite tačke gledanja na jednu istu pojavu, doprinose dinamici i bogatstvu književnog izraza. U postmodernom prosedeu, recimo, prošlost je moguće  rekonstruisati  kroz subjektivno gledanje, višestruke perspektive i individualna tumačenja , kao u noveli ,,Ljubav itd”, Džulijana Barnsa. Tri glavna lika, svoje komplikovane međusobne odnose opisuju u vidu monologa, paralelno, govoreći o jednom istom događaju. Čitalac je ostavljen da poveže i skroji istinitu priču od svih tih konfliktnih interpretacija, sasvim uveren da niko od njih troje ne laže. A pri tom, potpuno svestan da će tim činom komponovati još jednu varijaciju na temu ,,šta se stvarno desilo”.

I na kraju, kao humoristički dodatak  ideji o pluralitetu istine, da podsetim na onu anegdotu, u kojoj muž, zatečen u preljubi, negira svoju krivicu sugestivnim pitanjem: ,,Pa, kome ćeš da verujes: meni ili svojim varljivim očima?”

Vera Vujičić