Zavođenje

Portal Konkretno će od danas, pa u nekoliko nastavaka, sa izuzetnim zadovoljstvom objavljivati roman Vojislava Todorovića „Zavođenje“. Uživajte čitajući ovaj hit savremene srpske književnosti, koliko i mi uživamo u saradnji sa vrsnim autorom koji nam je dozvolio objavljivane njegovog rada na internetu. 

Zavođenje je priča koja se slučajno odigrava u Beogradu, ali mogla bi da se desi i bilo gde na svetu. Ovu priču ne pripoveda pisac, već direktno četvoro glavnih junaka, mladih ljudi, koji običnim žargonskim rečnikom, u vidu dnevnika, ili ispovesti, prepliću priču o svojim strastima, fantazijama i seksualnosti, na putu koji sve nas vodi ka konačnom životnom cilju – ostvarenju sna o ljubavi.

Ali, pre tog cilja, oni će proći kroz sijaset ludih, neverovatnih i smešnih situacija, sa pravim holivudskim raspletom.

*******

Zavođenje

Govoriti o ličnom životu, o sopstvenim nadama i brigama, pokazati svoje bezazlene ili detinjaste osobine, uspostaviti zajednički interes u odnosu prema svetu, sve se to smatra prevazilaženjem odvojenosti.

Erih From: Umeće ljubavi

*

Pet saveta za zdravu dijetu:

1.  Napravite listu omiljenih jela.

2.  Napravite listu omiljenih pića.

3.  Napravite listu zelenog povrća koje liči na rečne alge,

     dlakave kuglice ili malo drveće.

4.  Pripremite vodu.

5.  Preskočite 1&2; jedite samo 3; pijte samo 4.  

Američki vic

B e b a

Zovu nas Cica i Beba. Tako nas zovu, iako se ona zove Milica, a ja - Bojana. 

I, to je priča mog života. . . Najbolja drugarica - Cica, a ja -  Beba. 

Ne može se ni zamisliti koliko je to zezanje s nadimcima istinito. . . Ja sam svoj nadimak stekla odmah po rođenju, i to je tako ostalo sve do danas. . . Valjda zbog mojih neodoljivih obraščića i „bejbi-fejsa“…

Milicu su, kad je bila mala, zvali Mica, ali ju je jedan naš zajednički drug, još u osnovnoj školi, prekrstio u Cicu. Sećam se kao juče da je bilo.

- Nema smisla da te zovemo Mica, kad si prava Cica - rekao je taj dečko, ni ne sluteći da joj daje nadimak za ceo život.

A Milica se, kao svaka klinka, naljutila. Mada joj je, vrlo brzo, počeo da godi novi nadimak. . .

Ona i jeste prava cica-mica. Nisam lezbejka, ali kakvu je bog stvorio - i ja bih je! Sva mirisna i meka, topla; sise oble, čvrste. A noge. . . Moja ti Milica ima, garantovano, najbolje noge u gradu.

Ima devojaka koje jednostavno nije moguće ne odmeriti od glave do pete kad onako žurno, ujutro, prolete kroz centar grada. Svesna sam ja toga… E sad, i tih neodoljivih ima raznih. Ali da pojednostavim priču. Ima ih za kojima se okrene pola Terazija, za nekima i dve trećine, ali za Cicom - cele Terazije!

Eto, mislim da sam je sad opisala. Inače je duša od devojke.

Nas dve delimo gajbu… Da se ne lažemo, ona plaća kiriju, a ja joj pravim društvo. . . Ne treba sad misliti da je iskorišćavam, grebem se i to. . . Cica je insisitirala da bude tako. Objasnila mi je da bi ionako plaćala kiriju, jer želi da bude svoj čovek. Dosta joj je života sa matorcima - ima stalan posao, solidnu platu i sasvim je logično.

Ali. . . Uvek postoji ali.

Problem je u tome što Cica ne voli da živi sama.

Sad bi čovek rekao da tu nešto ne štima. Kako to hoće, a ovamo opet neće?

Pa eto tako. Želi da bude samostalna, ali ne i sama, prosta stvar.

Meni je to savršeno leglo. Bolje s najboljom drugaricom u centru, nego s kevom i ćaletom na poslednjoj stanici autobusa na Petlovom brdu, odakle se vidi cela Šumadija, kukuruzi i ostala sranja.

I tako Cica plaća kiriju, a ja ništa; ona je diplomirala ekonomiju i radi kod nekog šabana koji misli da je magnat (export-import, trange-frange), a ja… završavam onu visoko-uzaludnu, zvanu svetska književnost i - pomalo piskaram detektivske romane. . .

Cica kaže da i sama imam strava-grudi, i često ih u zezanju pipa (pa posle cičimo i zezamo se). . . Možda je to i tačno, ali ovih deset-petnaest kilograma viška baš kvare ukupan utisak.

Mada. . . Imala sam i ja par dobrih frajera. Od petorice koliko ih je ukupno bilo, dvojica su bili stvarno dobri. Ali, i to je puklo. Zagledali se u neke druge - vitkije, pa sam izvisila. Ma, nije bitno. . . Nisu oni zaslužili Bebu.

Šta da se radi, niko nije rekao da će u životu sve da bude potaman. Treba se navići na tu činjenicu. Ludnica je to. Borba prsa u prsa.

Ali, izguraću ja. Uporna sam kao mazga, zato se i ne brinem  za sebe.

Eto, to sam ja, Beba.

Beba, pa šta! Nikad mi se, uostalom, nije ni sviđalo moje ime. . . A i više volim da me zovu Beba, nego Boca. To se rimuje sa droca.

*

Pre neki dan zazvoni telefon, onako udbaški zvonko. To je neki stari Simens koji sam uzela od babe, pa ga moj najbolji ortak Gaga Manuel popravio. (Gaga može sve s rukama, odatle mu i nadimak.) Zazvoni, dakle, telefon i ja se javim. (Cica se tuširala.) S druge strane - bariton kao san, glas k’o crnci što ga imaju. Neki macan. . . Traži Cicu. Pita je l’ to ona, a ja iz zezanja kažem: jeste. Odlično, nastavi on, dobio je od ortaka telefon, a diskrecije radi neće da kaže ko mu je taj ortak. . . I sve tako, u tom šmekerskom stilu. Video me dečko (čitaj: snimio Cicu) u nekom klubu i od tada ne može da spava, itd. Kunem se da bi najnormalnija stvar na svetu bila da sam mu rekla da kupi tablete za spavanje i tako ga otkačila. Cica bi to aminovala, ona voli kad oladim njene daveže umesto nje, da ne mora da se smara. Ali, ja počnem da cvrkućem s njim i da ga palim. Tip me u suštini smarao, ali bilo mi je zabavno da mu dižem rejting kao frajeru; da uzdišem, hraneći mu sujetu. On se tu definitivno primi, a ja nastavim da ga ložim i ložim. . .

A glas mi je, inače, jača strana. Dubok, baršunast, i svi kažu da dobro valjam reči. Beogradski akcenat, pa kad ga još onako kurvinski proturim kroz nosić. . . moj ti batica preko telefona - odlepio. I tako, zgotnemo se i završimo priču, kao: čućemo se uskoro.

Cica tad izađe iz kupatila i upita ko je, a ja joj (ni sama ne znam zašto) saopštim da je zvala moja keva. Tu se pomalo i zbunim - nije bilo razloga da lažem Cicu. Ponavljam: da sam joj rekla da je to bio jedan od njenih fanova i da sam ga malko ložila, ona bi samo, onako erotično, u svom stilu, rekla: Ako, srce.

E, tu sad počne da se dešava nešto čudno. Iako ne podnosim takve likove, ja krenem da mislim na njega. I sve više i više da ga zamišljam. Na kraju dođem i do njegovog obnaženog tela - maštam kako me stiska u naručju. I napalim se, časna reč!

Nekoliko puta kad zazvoni telefon skačem kao luda i svaki put se razočaram: ili je keva, ili ćale, ili neko iz ekipe.

Konačno, posle tri dana mangupiranja, javio se. Razgovor je tekao otprilike ovako:

- Ovde Aca.

- Ćao! Ovde. . . Be. . . Cica.

- E, moram nešto da ti kažem, ali ne znam kako. . .

- Samo kaži, slušam.

- Ovo što ću ti reći možda zvuči trulo, ali je istina, samo istina i ništa drugo nego istina. . .

- Tako ti bog pomogao?

- Apsolutno. Ne zvao se Aleksandar.

- Dobro. Onda ću dati sve od sebe da ti poverujem. Ne zvala se ja Milica.

Ovo mi je bilo dobro. Ne zvala se ja Milica, ha, ha!

- Znaš, Milice, sve vreme otkako sam te video, tvoj mi je lik u glavi. . . Dobro, nije sporno, mnogi su ti već sigurno tako nešto rekli. Primio sam se na tvoj izgled, nije ni čudo. Ali ima tu još nešto. A to je - tvoj glas. . . Kad sam ga čuo, tek tad je počelo ludilo.

Glas, glas! To! To sam i htela!

- Ludilo? - pravim se ja tako malo luda. I meračim svaku reč. Gustiram mu reči ko jutarnju kaficu i pljugu.

- Pa da. Tad je počelo. Znaš šta hoću da kažem. . . Priznajem da je u početku bilo: jao, kakva je, moram je imati! Mislim, tvoje telo i ostalo. . . Ali onda. . . tvoj glas. Imaš najseksepilniji glas koji sam ikad čuo. Ova tri dana stalno mi odzvanja u ušima. Mogao bih slobodno da kažem da mi više i nije važno kako izgledaš. . .

Odzvanja. . . Mo’š misliti. Opasno folira. . . Ali lepo, jako lepo.

- E sad preteruješ. . .

- Dobro, nije da nije važno. . . Ali. . . Znaš već. . . To se tako kaže. . .

- Aco. . . Ako je stvarno tako kao što pričaš, zašto se nisi odmah javio, nego si me kulirao tri dana?

- Ma ne znam ni sam. . . Valjda. . . Valjda sam morao malo da se frajerišem. . . Da ne ispadem napaljenko. . .

- Jel tako? Aj’ ćao onda!

Čoveče, ni sama nisam mogla da poverujem da sam mu spustila slušalicu. Svašta mi je prolazilo kroz glavu za te tri sekunde dok stari Simens nije ponovo zazvrndao: „Šta si to uradila? Možda si sve upropastila? A šta ako se ne javi?“

Jedan, dva, tri. . . Zvoni.

- Daaa. . .

- Ako mi još jednom spustiš slušalicu, ubiću se, keve mi.

- Pretiš, a?

- Milice. . . A što se ti i ja ne bi lepo našli u gradu, na nekoj kafi? A? Da ne trošimo impulse. . .

Ćutim. Ne znam šta da mu odgovorim, a tišina postaje neprijatna.

- E, ne mogu ove nedelje, moram da učim. . .

- Stvarno me pržiš. Nemoj da dodaješ gas odmah u prvoj krivini, slupaćemo se u startu. . .

- Nije, majke mi, stvarno moram da bubam. Nego. . . Hajde, javi se ti meni lepo u. . . Utorak, pa da izađemo negde.

- Važi. Ne spavam do utorka.

Tako završimo razgovor, i ja se izbedačim.

Danas je utorak, pomislim, što znači da imam nedelju dana da se pretvorim u plavušu. U moju Milicu - najbolju ribu u gradu. Mission imposible. . .

M i k i

U desetoj godini napišem svoju prvu pesmu. I ujedno poslednju. . .

Upijao sam u to vreme, kao sunđer, nove pojmove. Zvučne, nepoznate i mudre reči odzvanjale su sa svih strana, a ja sam ih gutao. Bio sam u stanju satima da čitam, sve što mi dođe pod ruku, požudno otkrivajući veličanstveni nepoznati svet. Tako se i neobični pojam homo eroticus ušunjao u moju  podsvest. U nekom časopisu sam pročitao deo članka koji nisam najbolje razumeo, ali upamtio sam ovu sintagmu. Naravno da nisam mogao da shvatim njeno preneseno značenje, smisao kojim se želi istaći čovek kao erotsko biće. A kako sam već znao da je homo čovek (bili su mi manje-više poznati pojmovi homo erectus; homo sapiens, itd.), posle kratkog razmišljanja zaključio sam da i homo eroticus najverovatnije označava čoveka kao takvog.

Stihovi glase:

“Osećam se bedan i jadan

dok gledam kako u saksiji raste fikus,

jer ja sam samo čovek,

homo erotikus.”

Pokažem pesmu majci, koja je s pažnjom pročita i ozbiljnim tonom izjavi da je odlična, ali bi – jer, smatra da u njoj ima nečega što „baš nije za decu“ - htela da konsultuje i oca.

Sutradan mi pažljivo saopšti da je tata potvrdio kako to nije reč koju bi deca trebalo da koriste. Strašno se postidim, i tu, pred majkom, iscepam taj papir.

To ostavi ozbiljan trag u meni. Godinama posle toga izbegavao sam poeziju. . .

*

 Nisam voleo školu. Razočarao sam se još na samom startu. . . Bilo je nečeg depresivnog u celokupnoj atmosferi. . . Nisam voleo ni veliki odmor, na kome su drugi dečaci ili pikali fudbal koji ja ne znam da igram, ili igrali klikere koji su mi uvek smešno propadali kroz prste. . . Mrzeo sam pisoare u WC-u (užasavam se kolektivnog pišanja). . . Moja škola je imala neku eksperimentalnu celodnevnu nastavu, što podrazumeva i zajednički ručak u takozvanoj trpezariji - grozio sam se onih plastičnih, hiljadu puta opranih tanjira, i otužne hrane koja neizbežno povuče vonj manjerki u kojima je kamionetom dovoze iz nekakve centralne kuhinje. . . I danas mi je muka kad pomislim na to. Prezirao sam svetloplave zidove hodnika i budalaste dečje crteže na panoima. A moja prva učiteljica (čest naslov teme na pismenim zadacima u starijim razredima osnovne) - moja prva učiteljica je priča za sebe. . . Ta osoba nas je terala da se međusobno potkazujemo, jer je to, navodno „za naše dobro“; cenila je one koji ne odskaču od kolektiva, a one koji previše zapitkuju i odudaraju od šablona - šikanirala i maltretirala; gušila je slobodno mišljenje kad god joj se ukaže prilika, i s gotovo perverznim zadovoljstvom volela da počupa kosu tamo gde su dlačice najtanje - kod ušiju, na primer. Šta da pričam. . . Bila je šampion staljinističkih metoda i totalni licemer.

Neki moji drugovi i drugarice, međutim, i nisu tako loše prolazili kod te babe, jer su se njihovi roditelji svojski dodvoravali pomenutoj. Najčešće su je potkupljivali na sitno, donoseći joj raznorazne darove. A ona, iako je stalno propovedala neke ideale, bila je u suštini najobičniji materijalista i vrlo slab karakter.

Sve u svemu, mračna žena strogog izraza lica i bez smisla za humor. Suknje su joj se obavezno završavale ispod kolena, a noge nije brijala, pa su joj se ispod najlonki boje kože videle slepljene dlake. Kad bi neko od učenika za rođendan doneo bombone da nas počasti, podelila bi svakom po jednu, a ostale bi sklonila. Posle ih je dugo, nedeljama, sisala za vreme časa, dok mi u tišini čitamo. Ponekad je čak diktirala tekstove s bombonom u ustima.

 *

 Mrzim istoriju. Mnoge stvari ne volim, ali istoriju mrzim. Nekada, u školi, to mi je bio omiljeni predmet, i bio sam ubeđen da ću studirati istoriju, ali. . . 

Jedan događaj je sve, iz korena, promenio. U šestom osnovne preselio sam se na Novi Beograd. Otac je dobio veći stan, pa smo se konačno iselili iz tesnog stana koji smo delili sa gazdaricom. U mojoj staroj školi disciplina je bila na visokom nivou, a bežanje sa časova se strogo sankcionisalo. A da celo odeljenje pobegne, to nije bilo moguće. . . Ali ovde, u bloku 30, vladali su drugi običaji. . .

I tako, ceo se razred dogovorio da pobegne s časa istorije. Ostalo je samo nekoliko devojčica, štreberki, i ja. A ja nikad nisam bio štreber, ali, istoriju sam voleo. Nastavnica dođe, a na času nas petoro.

- Gde su ostali? - pita, a svi ćute.

Na kraju progovorim, i kažem da je valjda jasno da su zbrisali, čim ih nema.

- Jasno je - kaže profesorka. - Ali, zašto, pobogu? Kažem joj da ne znam, ali. . . kako pretpostavljam da oni mrze istoriju.

- A ti, Miodraže? - pita ona.

- Ja volim istoriju - kažem.

Prođe čas, siđemo na odmor, a moj razred počne da me okružuje. Jedna od onih štreberki, u strahu da ne ispadne još gora nego što je bila, već je stigla da im ispriča šta sam rekao nastavnici.

Tu krene pljuvanje i šutiranje, pa me obore na zemlju. Udarci su pljuštali, a devojčice su prednjačile. Rasplakao sam se. . .

Sećam se kako je neko viknuo: - Ma pustite ga, vidite da cmizdri!

A onda ženski glas iz gomile: - Manje će da piški! Pa opšti smeh.

Sve u svemu, loše sam prošao. A još sam stekao i nadimak: Miško-Piško. Šta da se kaže. . . Davaoci nadimaka su najprecizniji i najsuroviji ljudi na svetu. Dugo je trebalo da mi se društvo smiluje i počne da me zove prosto i jednostavno - Miki. Ali ono Miško-Piško kao da mi još uvek visi nad glavom…

*

U sedmom razredu žestoko sam se zaljubio u izvesnu Sanju. Mislim da je definitivno bila najlepša devojčica u školi. Visoka, zgodna, s prćastim nosom i divnom dugom plavom kosom. Nisam joj se sviđao. Jurio sam je i ponižavao se, i, kako to biva, što sam je više jurio i više se ponižavao, manje me je gledala. Na kraju, kad sam konačno shvatio da od toga nema ništa, otvoreno sam je pitao šta to meni fali.

Ona se zamislila, odmerila me od glave do pete, i rekla da treba malo da suzim pantalone i sklonim šiške sa čela, jer izgledam demodirano. I tad mi je, budali, sinulo - izvesni Bane s kojim je ona počela da se zabavlja izgledao je kao top-model!

Od tog dana počeo sam da gajim najmodernije frizure, ali sam počeo i da osećam odbojnost prema ženama. . .

*

Znam da pričam gluposti. . . i da se prenemažem. Moram da budem iskreniji. . . Dakle: jedan, dva, tri. . . Mislim da sam homoseksualac.

Eto, izgovorio sam to. . .

Nisam još uvek imao pravo iskustvo, ali. . .

Dva-tri puta sam se zaljubljivao u muškarce, ali nisam siguran da bih mogao da idem do kraja. . .

Moj najbolji drug i prvi komšija, Aca, odrekao bi me se kad bi saznao. I ovako je zgrožen činjenicom da imam dvadeset četiri godine  a nisam spavao ni sa jednom ženom. On ih je imao osamnaest, od kojih su tri bile starije od trideset.

Moj drug Aca se, inače, trenutno žestoko napržio na onu čuvenu Milicu, zvanu Cica, koju bije glas da je najbolja riba u Beogradu. Nema greške, devojka je stvarno prva liga. Video sam je jednom u gradu, pokazali su mi je.

Strašno me podseća na onu moju Sanju. . .

 

B e b a

Četvrtak

Izgubila sam čitava dva dana - džabe. Ništa nisam smislila. . . A vreme leti. Zapostavila sam i ispit i. . . Sve. Cica me sve češće gleda ispod oka, a već me i pitala da li je sve u redu. Rekla sam da jeste, ali nisam sigurna da mi je poverovala.

Ne znam šta da radim. Smuvala sam tipa samo tako, na glasić. . .

Dobro, on se već unapred smuvao, primio se na Cicu čim je ugledao. . . I to sa distance. . . Ali ko i ne bi.

*

Čuli smo se. . . Šaputala sam mu u slušalicu čitava dva sata. Sva se ježim kad pomislim na to.

U jednom trenutku kažem ja njemu:

- A. . . Šta bi sad uradio da sam pored tebe?

- Bolje da ti ne pričam. . .

- Bolje za tebe da mi pričaš.

- Ne smem da ti kažem, ispašću manijak.

- Ha, ha. . . Al' je neko duhovit. A što manijak?

- Pa kad bih ti rekao šta bi’ ti sve radio.

- Ljubio bi me?

- Aha.

- Mazio bi me?

- Daa. . .

- Još nešto?

- Dođi odmah kod mene pa ćeš sve saznati.

- Eh. . . Nisi ti baš tako blizu.

- Uzmi taksi.

- Nemam para.

- Daću ti.

- Platio bi da me imaš?

- Dobro, nisam baš tako mislio. . .

- Ne znam ja šta si ti mislio. . .

- Hajde dođi.

- Znaš da ne mogu. Imam ispit.

- Zar nije bolje da se svako veče vidimo na kratko, umesto što izgubimo nekoliko sati na telefonu?

- Slažem se. Ali ovako je sigurnije. Plašim se da bi moglo da mi se desi da dođem kod tebe, pa da ostanem nekoliko dana. . .

- Stvarno tako misliš?

- Aha.

- Donesi knjigu i ovde uči, neću da ti smetam. . .

- Šališ se. . . Stvarno mi ne bi smetao?

- Majke mi.

- Odoleo bi da mi ne priđeš?

- Pa dobro, ne baš sasvim. Ali ostavio bih ti dovoljno vremena za učenje. Dođi i uveri se sama. . .

- Ja ne mogu tako. Ja to - ili sve vreme - ili ništa.

- Mmm, to baš dobro zvuči. . .

- Nego, kako ti to tako? I ne znaš me, a zoveš me da se preselim kod tebe?

- Nisam mislio da se preseliš, ali kad već živim sam, nije problem da ostaneš koliko hoćeš.

- Ne plašiš se da ću da ti se uselim, pa da posle ne možeš da me izbaciš?

- Useli se slobodno.

- Eto, ipak me zoveš. Polako, nisam ja baš tako jednostavna. Ja sam osoba kao i svaka druga, nemoj da me idealizuješ.

- Ne idealizujem te, ali šta da radim kad si - idealna.

- He, he. . . Otkud ti znaš da sam ja idealna? A šta ako…

- Daa. . .

- A šta ako hrčem?

- Ne smeta mi. Staviću tampone u uši.

- Možda pričam u snu, ritam se. . .

- Spavaću na podu.

- Ne bi mogao da izdržiš da te malo ritam, odmah bi pobegao na pod? E moj frajeru!

I sve tako. Ni o čemu i svačemu. . .

Petak

Cica se danas vratila od frizera s nekim novim ludilom na glavi. Nisam verovala da ona može da izgleda još bolje, ali - može! Sad izgleda ludo, najluđe, bolje od Kameron Diaz na početku karijere!

Aca i ja smo počeli razgovor u ponoć, a završili ga u sedam ujutro.

Subota

Ručak kod matoraca. Pire krompir i ćufte u paradajz-sosu. Planirala sam da pojedem dve ćufte, ali sam pojela četiri. Jebi ga.

Ponovo smo pričali celu noć. Poludeću - bliži se dan kad sam mu obećala da ćemo se videti.

Nedelja

Volela bih da Aca liči na Dejvida Bekama. Znam da zvučim kao neka šiparica, ali sviđa mi se taj mali engleski džiber.

Neko će se pitati da li smo opet odvojili seansu telefonom. Naravno, celu noć, šta je tu čudno.

Ponedeljak

Ta-ta-ta-taaaaaaaaa!

                    L. V. Betoven.

 

Utorak!

Gotovo je! Idem na sudar, pa šta bude.

Dogovorili  smo  se  da  se  nađemo  u  devet  ispred Narodnog pozorišta. (Stereotip.)

Čekaj, čekaj. . . A što ne bih poslala Cicu na sudar umesto mene, pa da ga nekako isfoliramo. . . Ali kako? Da se sakrijem ispod stola pa da izigravamo plejbek - Cica da otvara usta, a ja da tupim, kao neki debeli Sirano de Beržerak?

To, naravno, otpada. . .

Ma treba mi. . . Treba mi samo jedno malo odlaganje… Da kupim malo vremena. . . Eto, to mi treba.

Imam ideju!

nastaviće se...