Zavođenje, roman – četvrti nastavak

B e b a

Drugi dan.

POVRĆE.

I čorba od kupusa, naravno. . . (Zašto to pišu kad se podrazumeva?)

Bljak!

Da jedem - dok se ne najedem (!). . . Ma nemoj!

Sveže. . . prženo. . . ili. . . kuvano povrće. . . po mom izboru. Ali ljudi, ja uopšte ne volim povrće! Osim krompira na sve moguće načine i dobrog pasulja prebranca. . .

Ovi nisu normalni, majke mi!!!!

Piše da jedem sve što je zeleno, i da izbegavam - krompir i pasulj! Kao da su čuli šta pričam sama sa sobom. Kao da me prisluškuju. . . pa čim načuju da nešto volim, oni mi baš to zabrane.

Ko zna šta me čeka do kraja. . .

Uhhh, laknulo mi je. Kaže da za večeru mogu sebe da nagradim jednim pečenim krompirom s puterom. (Baš su mogli za nagradu da mi daju pljeskavicu, ali - bolje išta nego ništa.)

Dobro, dobro, fašisti - danas neću da jedem voće.

Šta ću ja sve da uradim za ljubav, blagi bože. . . Kad bi on samo znao, bilmez jedan mršavi. . .

*

Sinoć, kada sam se svukla za tuširanje, dugo sam ostala pred ogledalom, buljeći u svoje golo telo. Sigurna sam da se vide prvi rezultati. Nekako sam se izdužila. . .

Onda sam malo mazila grudi i kukove, i pomišljala kako sam baš dobra, i kako bi stvarno bilo šteta da muško stvorenje ne vidi moje obline u njihovom najboljem izdanju.

Zamišljala sam sebe kao neku strava-cicu  koja vodi ljubav sa strava-likom…

Samo. . . nije to bio baš Aca (taj iz mašte). Kao Aca, ali nije bio baš on, pravi.

Neko bi sad stekao utisak da sam zamišljala nekog drugog baju, da su misli počele da mi blude beskrajnim prostranstvima promiskuiteta. Ne, ja i dalje želim Acu, ali nekako mi prija da mislim da sam poželjna i za sve ostale. Taj dasa koga sam zamišljala mogao bi da bude: bilo-koji-zgodan-lik-uz-koga-ide-dobra-maca-kao-što-sam-ja. . .

Mislim, ta nova JA, koja tek treba da se pojavi posle dijete, a sad se stidljivo pomalja ispod sala. (Ogledalo ne laže!)

Ma lupetam. . .

M i k i

Pre neki dan pozove me školski drug na proslavu pet godina mature.

- Zar ima toliko? - upitam. Nasmejao se, pomalo izveštačeno.

- Da, da. . . To su me svi pitali.

Pa da, pomislim, verovatno ništa gluplje nisam ni mogao da pitam. . .

Taj što me zvao inače je najobičniji uobraženi smor. Jednom prilikom, na času fizickog, iznerviran mojim totalnim  neshvatanjem  suštine  fudbalske  igre,  toliko  je pobesneo da me šutnuo nogom u dupe. Sada je, međutim, razgovarao sa mnom normalno, baš kao da se nikad ništa nije dogodilo.

Da li je moguće da su ljudi takvi, da daju sebi za pravo da budu agresivni i da sami sebi oproste? Da jednostavno pređu preko nečega. . . Kao, to se ne računa - tad smo svi bili mladi i ludi - a sad smo odrasli i pričamo normalno. . .

Sve u svemu, otišao sam, ni sam ne znam zašto. Devojke su se uparadile kao za matursko veče, momci u odelima i kravatama. A noć vrela - trideset stepeni u devet uveče.

Svi su se užasno znojili. . .

Mora da sam mnogo odudarao od skupa, onako u farmerkama i tankoj letnjoj košulji sa podvrnutim rukavima.

Jedan od retkih likova koji mi je donekle bio simpatičan, izvesni Srećko, zvani Laki, čovek koji je i leti i zimi nosio rokersku jaknu s nitnama, i bio poznat kao najbolji poznavalac opusa Metalike u školi, takođe je bio u odelu. Bež boje, nekako jeftino. . . Iznenadio sam se, nisam od njega očekivao takav „autfit“. Prisetih se da sam čuo da se oženio i dobio sina.

- Ćao, Laki - pozdravim ga. - Je l’ učiš klinca da sluša Metaliku?

- Ma jok -- kaže. - Odavno to ne slušam. . .

- Ne mogu da verujem. Pa šta slušaš?

Laki se nekako blesavo smeškao. Zalizao je svoju plavu kosu koja mu je nekad uvek tako nemarno padala po ramenima, i napravio razdeljak „na stranu“. Prilično komično. . .

- Što i ostali. . . narodnjake, hitove - odgovorio je uz još blesaviji osmeh.

- Ma da li je moguće?

- Sasvim. Videćeš i sam kako je kad te život opiči po glavi. Tebe još nije, ali mene jeste, i to dosta rano, jebi ga.

Sve vreme se isto onako smeškao, sasvim pomiren s onim što govori.

Veče se za mene završilo kad me jedna devojka, nekada prilično kul osoba (ili se meni tako činilo) prekinula u pola rečenice, dok sam sa žarom analizirao jedan niskobudžetni „njujorški“ film koji me oduševio. Rekla mi je da pustim „filozofiju“ i pozvala me da se „uhvatimo u kolo“.

E to je već bilo previše! Da me pozvala da odigramo kolo, možda bih joj i učinio. Ali da se uhvatimo. . . Ta nesvesno (ili podsvesno) izgovorena reč naterala me da se pokupim i odem kući.

Ne hvatam se ja ni sa kim u kolo, pomislio sam, i rekao da mnogo žurim. . . Rekao sam da me čeka devojka!

Kakva laž, ali - upalilo je.

Ne volim generaciju; i suviše me podseća na sopstvene iluzije. Generacija uvek od tebe nešto očekuje, kao i ti, uostalom, od nje. Devojke očekuju od mladića da ostanu s njima i ne zaljube se u mlade i privlačnije, u trenutku kada bi trebalo da ih uzmu za žene (oko dvadeset sedme-osme, kad muškarac pomisli da mu život tek počinje); očekuješ da generacija misli politički isto kao ti, da se pojavi na mestima koja smatraš značajnim; ljutiš se na njih, ili im se raduješ, zato što osećaš neku nedefinisanu bliskost koja je, u stvari - iluzija.

Generacija. . . samo jedan skup zajedničkih iluzija što se raspršavaju i nestaju. Vreme sve zamuti, i začas onog čega je bilo - nema više.

Dok sam se peške vraćao kući, razmišljao sam o sopstvenoj nesposobnosti da se uklopim u širi kolektiv. Oduvek je tako bilo.

U glavi mi je odzvanjalo pitanje koje mi je na toj proslavi postavila jedna drugarica:

-  Sećaš  li  se  kako  smo  sedeli  u  „Manježu“  posle časova?

I onda je komentarisala kako je i Manjež nedavno globalizovan. Renoviran, postavljene kamere na ulaz, kao da će Bin Laden da ga napadne, itd. . .

A ja nisam mogao da se setim tih zajedničkih večeri. Znam da sam bio jednom s njima, na kratko. Sećam se još da je bila zima, i da se pilo kuvano vino. . .

Nikada nisam mogao da se uklopim. Uvek sam bio nesiguran.

*

Zbunjuje me taj lik sa neta, Ken. Sviđa mi se, a nešto mi govori da se sviđam i ja njemu, bez obzira na priču o tipu koji mu se mnogo dopao, ali neće da ga muva, jer se na dotičnog primila i njegova najbolja drugarica. Nije nego… Ta priča uopšte ne stoji.

Samo. . . ne razumem zašto me Ken sad kulira. Ne pojavljuje se uopšte na chatu. . .

A možda bi zaista bilo glupo da prvo iskustvo doživim sa nekim ko je podjednako neiskusan kao ja.

Verovatno i on razmišlja na isti način. . .

B e b a

Ova moja dijeta je, u stvari, neka vrsta borbe sa samom sobom. Jes’ da je započeta zbog ljubavi (a zar sve na svetu ne nastaje na taj način), ali je vremenom poprimila neke. . . ozbiljnije razmere.

Neću da kažem da je motiv zavođenja Ace neozbiljan, ali sad mi je već nekako svejedno. Ako me Aleksandar ne bude hteo - ko mu je kriv, ispašće glup što propušta priliku. Preboleću ja to, dovoljno sam jaka. A sigurno ih ima koji će se otimati oko mene.

Hoću da kažem: ova dijeta mi je pomogla da, jednom zauvek, shvatim da sam itekako dobra mačka.

U stvari, kad malo bolje razmislim, nikada nisam ni bila loša riba. Mnogi su se pržili na mene. Samo se. . . ja sama sa sobom nisam osećala sto posto O. K.

Ali sam uvek - ako ništa drugo - bila svesna svoga tela! Tu žena uvek treba da je na zlatnoj sredini. Najlepše je biti vitka, ali ako si već debelica, onda bar budi svesna toga i nemoj totalno da se opuštaš.

Ne znate vi kakvih likova ima. . .

Sa mnom je u razred išla jedna Dragana, koja je bila načisto sjebana kad je njeno sopstveno telo (čitaj: telesina) u pitanju. Ovako je bila pametna. . . i lider u raznoraznim aktivnostima. . . Kad god je trebalo da se organizuju demonstracije, da se diže glas protiv političara koji su nas večito zajebavali - bila je prva. I kad bi je one smorene, nafrakane ribice, kojima je jedino šoping u glavi, onako isfolirano zapitale „šta one lično imaju od toga da protestuju po zimi i zbog koga da sjebu jajnike“ - ona bi im začas zapušila namazana usta, nekom kratkom, ali ubedljivom tiradom. I išle su - bez pardona. Posle su joj neke bile zahvalne, jer su na demonstracijama maznule frajere, a jedna je čak upoznala Čedu i probala da ga smuva. Dobro, nije uspela, ali izjavila je da joj nije žao, da joj je dovoljno i to što je pričala s njim. (Guska ga je doživljavala isključivo kao popularnog dečka, u politiku se, naravno, nije razumela.)

Gde sam ono stala. . . Da. . . Dragana je, iako bistra i sposobna, bila zauvek izgubljena za minimum minimuma seksi-damsko-ženstvenog ponašanja. Šta da pričam - jednom je prdnula na pismenom iz srpskog, i mrtva hladna, zgranutom razredu rekla: „Za sreću.“

A drugi put. . . e, to je tek ludilo. . . Ostanemo nas tri drugarice zaglavljene u liftu. A ovoj se piškilo. . . Cupkala, ženska, cupkala, i na kraju se ladno upišala u ćega. I bez blama izjavila:

- Jebi ga, presvući ću se kad dođem kući. . . Da ne poveruješ!

Ja sam oduvek bila punačka, ali i seksepilna. Frizurica, čarapice, štiklice. Da sam samo htela - mogla sam pola škole i faksa da kresnem! Ali. . .  uvek sam oprezno izbegavala one perverznjake (a ima ih - da ne poveruješ) koji su hteli da spavaju sa mnom samo zato što sam debela. Da, da, ima tih likova koji bi hteli da probaju razne varijante, pa i debelu ribu. Ali nisam ja od juče. . . Čim nanjušim takvog manijaka, ja ga teram u majčinu.

*

Dan treći

Miks prvog i drugog dana. Baš divno! Sjajna ideja! Mogu da izmešam čitava dva dana! Hvala vam, gospodo, na velikodušnosti! Al’ ću da se napapam. . .

Ma nosite se!

Kad izmešaš ništa sa još jednim ništa opet dobiješ NIŠTA. Nula plus nula je nula. Nula puta nula, opet nula.

Koliko god hoću supe, povrća i voća. . . Ma, nemoj. . . Nije nego. . .

Menjala bih to koliko god hoćeš za jedan jedini mali, malecki hamburger. Minijaturni. Igaračku, imitaciju. Hamburger od dvadeset grama. . .

Eksplodiraću. . .

E, ako se posle ovog mučenja stvarno transformišem u fenomenalnu mačku, Aca će morati malo da popričeka. Pa šta     on misli, da je bogomdan? Ovoliko maltretiranje samo zbog njega. . . Neće moći. Jeste Aca sladak, ali ovoliko se ne bih žrtvovala ni zbog Bred Pita. Ako stvarno doživim metamorfozu i postanem Cica, ili nešto još bolje (ako to uopšte postoji), onda ću malo da pojurim frajere, da lupim još koju reckicu, pa tek onda pređem na mog Aciku.

Pa nije on jedini na svetu. . .

Šta on, u stvari, hoće od mene?!

Uh, sad sam podsetila sebe na one ženturače što psuju svoje muževe dok se porađaju, kao oni su im krivi što su ostale trudne. Čist primitivizam. . .

Znate ono: Jao, Milovane, samo da mi padneš šaka! Jao, šta mi napravi!

Ha, ha, ha!

Sad je kao meni Aca kriv što crkavam od gladi. Sad ću ja kao malo da budem paorka, pa ću da ga prokunem. Uzeću njegovu fotku koju mi je dao Miki, pa ću da se derem na nju:

- Dabogda plivao u moru od kupusne čorbe!

Uhhh. . . Smorila sam se. Šta ja tu lupetam? Sama sam ovo htela.

I izdržaću!

*

Evo, i vidi mi se malo. Spalo mi je s kukova. . . I keva mi je rekla. Čak je i Cica primetila. . . Mada je njen komentar glasio:

- Nemoj više da mršaviš, meni si baš slatka kao debeljuca. Ako ovako nastaviš, istopićeš se. . .

Da je to rekla bilo koja druga oterala bih je u P. M. Ali na Cicu čovek ne može da se naljuti. Kad ona odvali tako nešto, odvali ga iz duše. I posle zatrepće onim plavim trepavicama što liče na veštačke (a nisu) i blesavo se zacereka, pa zanjiše kukovima i onim fenomenalnim sisicama. I šta čovek da joj kaže kad je sva tako blesava i slatka kao Merlinka u starom dobrom filmu „Neki to vole vruće“?

Šugar Kovalčik - to ti je moja Cica.

Kad sam već kod silikona. . . moram nešto da ispričam. Gledala sam u jednoj TV-emisiji neku doktorku, plastičnog hirurga, i - svašta sam zanimljivo naučila. Da ne veruješ…

Eto, kaže ta doktorka da je kod nas, u poslednje vreme, osim sisa, usana, dupeta i ostalih kovencionalnih delova tela, najtraženija ugradnja - himena!

Da, da. . . Riba se kresne sa njih sto, pa dođe kod doktorke Frankeštajn da joj instalira ganc-nov.

Posao se širi. Svakog dana sve je više pacijentkinja.

Ne pitaju za cenu! Hoće nevinost - pa šta košta da košta.

Ispričam to Mici, a ona kaže:

- Pa one nisu normalne. . . Ja sam bila presrećna kad sam se otarasila i onog prirodnog. Samo bi mi falio novi!

I kikoće se.

A ja nešto razmišljam: što će da obrlate tamo neke tipove da su nevine. . . đene-đene. To jeste nisko, lagati je ružno, itd. Ali mene nešto drugo šokira. Nešto što bi moglo da ima veći značaj. Da simboliše mnogo toga što se dešava oko nas. A to je: sama činjenica da u je našem društvu ponovo na ceni nevinost!

Jer da nije, ne bi te ženske toliko plaćale za istu.

Ljudi, pa mi živimo u kulturi gde su totem i tabu još uvek na snazi! Bar u jednom njenom delu. Prosto ne mogu da verujem da nekoga - u dvadeset prvom veku - tako nešto ispunjava. Da se oženiš nevinom. Svašta.

Malo me je, sve to, bacilo u depresiju.

Ali oraspoložio me, kao i uvek, moj najbolji ortak, Gaga Manuel. Sluša me pažljivo dok penim o pomenutoj temi, pa hladno kaže:

- Ja sam mojoj Ljilji drugi.

Ljilja je njegova dugogodišnja verenica (mislim da će uskoro i svadba).

- Otkud znaš?- pitam ga.

- Pa rekla mi je - kaže, i cinično se cereka.

That’s the spirit. Bravo, Manuel!

A ne k’o ovi i ove. . . s lažnim himenom.

C i c a

Beba se, sirota, baš maltretira s tom kupusnom dijetom. Nešto mi je tu pomalo sumnjivo. . .  Nisam baš sigurna da će moći za kratko vreme da smrša toliko koliko je isplanirala. Ali moram da priznam da se zainatila. Stvarno joj je stalo, zato neću da je čačkam. . . Mada sam joj skrenula pažnju da nećemo moći beskonačno dugo da pržimo Acu.

A i to moje viđanje s Acom na mutavo. Flert, flert, pa na kraju. . . Šta ako se previše uživim u ulogu? A on je mnogo sladak. . . Nisam se zaljubila, ali nisam baš ni od drveta. Zgrešiću, pa šta smo onda uradile?

Mislim da je najbolje da se više ne viđam s Acom. Neka Beba smisli kako da ga prži i drži na konopčetu dok ne smrša.

Ako je procenila da će je Aca čekati pola godine, nek slobodno proba.

To je njena stvar. . .

Ja lično mislim da se tu radi o danima. Dečko će uskoro izgubiti strpljenje (ako ga već nije izgubio). Pa nije on neka neiskusna budala, on je ozbiljan frajer…

Uostalom, meni uopšte nije jasno kako Beba sve to misli da izvede. To, da mazne Acu. Nije valjda isplanirala da se pojavi (pa makar nabacila čak i bolju liniju od mene), i da mu kaže:

- Ćao, mače, na moj glas si se ti primio, a ona plavuša je samo lutka, kao one u izlogu. Šta će ti to u životu?

E, neće moći!

S druge strane, kad malo bolje razmislim - sve to što je Beba smislila nije baš naročito fer prema meni. Pa šta ona misli, da sam ja neko stvorenje bez emocija? Zgodno telo bez duše? Onda me potcenjuje isto kao i svi ti napaljeni mužjaci…

Neću da joj skidam tog Acu (iako se na mene primio, a ne na nju) - to sam obećala, ali - tu je kraj.

Moraće sama da dovrši svoj plan. Šta da joj radim. . . Dobiće moju moralnu podršku.

Tako ću da joj kažem. Pa, ako se naljuti - nek se naljuti

A što bi se, uostalom, naljutila? S kojim pravom? To bi, zaista, bilo previše s njene strane. Ne verujem da će tako daleko da ode. . .