Bez ravnoteže

U kišnom nebu bilo je uvek više poetike nego u suncu. Nije to posledica melanholije, već mogućnost da se podnese život, da se produži san. Po danu, na suncu nema mnogo istine, samo stvarnost, razobličena, tugaljiva, previše škrta da bi bila jedina istina u koju se veruje. Ali, ni kiša više nije kiša... Ne dobuje zvučno po starim krovovima, ne priča romantične priče. Kiša je sada potop praćen apokaliptičnim vetrom. Nikada nisam bila analitična, nisam preterano volela ni sintezu, već tren; jedna misao, neka snohvatica koja zatitra i povede u drugačije svetove. Naravno, za to treba imati nešto mašte, biti sanjar do granica škodljivosti i igrati na tankoj žici između života i leta u nepoznato.

Kada me oblaci napuste, i ljubav, kada san prestane i jutro se jarkim svetlom zalepi preko kapaka kao skoreno mleko, užeglo od vreline, postanem bezoblična, kao zemlja bez klice roda, dete bez radosti, bez poetike, bez inspiracije, samo goli život pod neumoljivim Suncem. Kada počnu kiše, stojim poput uplašene ptice, šćućurena ispod tavanice koja se sve više i više ljušti, ljuspa, trune i otpada.

Plašim se novog leta, plašim se novog vremena, nove klime, novih kiša, novog vetra, svega novog što dolazi, jer se pretećim osmehom kezi na mene kao Meduza, okamenjuje me. Plašim se noći bez svežine, vatre i suve trave, plašim se vlage i insekata što nemilosrdno plave jer nema dovoljno ptica da ih jedu, jer nema ravnoteže, nema protivteže.

Bar da je nebo plavo, čisto kao oko. Ali, nebo je išarano nekim neobjašnjivim tragom, nekim mlazevima što ostavljaju sivilo, zaparu, gadan ukus pod jezikom. Neki tvrde da je opasno, neki da je bezazleno i neophodno; prepiru se, ali ja ne vidim nebo, ne gledam zvezde, samo izmaglice, duge, rastegnute, kao na bojnim poljima, zadah isparenja, zadah težak, kiseo, opor i uporan, zadah koji guši i ne prestaje. Kao himera kada se zakači za smrtnika koji tetura dok sasvim ne posrne pod njenim gnusnim teretom.

Kada se usija nemilosrdni grad i naši mali stanovi zažare kao rerne, pretvore u zapaljene košnice, kao da smo pčele pa nas dimom isteruju da nam kradu med i mir, kad poželimo da bežimo u šumarke i shvatimo da su i poslednja staništa fazana i košuta pretvorili u betonske pustinje, kada moramo u autobus sličan onom koji je tokom Drugog svetskog rata sejao smrt beogradskim ulicama, a uveče legnemo na oganj umesto u krevet, noć se pretvara u mučenje, dani u mučenje, leto… U pakao… Jer nema ravnoteže…

Godišnja doba su iščezla. Klima se menja, vreme se menja, dolazi nešto novo, pretećim osmehom vreba, i to ne može biti dobro jer šuma odumire i potok zapusti, zatre mu se svaki trag ili se od potoka stvori okean kada kiša neumoljivo pljušti. Kako da dišem, kako da pišem, da radim, sanjam i stvaram kad priroda odumire i ja više ne nalazim utočište… Nema čak ni privremenih zbegova za nas izbeglice iz ovakvog života, iz ove stvarnosti, jer nema ravnoteže, nema protivteže.

Ana Radojčić