LA CLÉ - 3. i 4. deo

Lila i Srećko sedeli su u bašti obližnjeg kafića „La clé“ i pomno gledali u pravcu radnje, koja je bila obeležena crvenom policijskom trakom. Nisu imali pristup, jer je policija vršila uviđaj. U trenutku dok je pomoćni inspektor Gordan pisao izveštaj, Laki mu se približio.

„Kolega, ima li nečeg interesantnog?“ upitao je komesar.

„Mmm, interesantno je da otisaka nema i da je cela radnja u veoma pedantnom stanju. Lopov je očigledno bio lukav... U stvari, samo smo kraj sefa pronašli pikslu i u njoj opušak cigare i palidrvce šibice“, reče inspektor Gordan. „Umotali smo ih u maramicu. Evo!“ izvadio je zamotuljak. Laki je razmotao dokaz i bacio pogled na nj, a zatim ga smuljio u levi džep.

„A, da li se zna šta je ukradeno?“

„Mmm, 10 zlatnih poluga iz sefa i par komada nakita od 14-karatnog zlata.“

„Hm, zlatne poluge? Od kada zlatari drže poluge u radnji?“ osvrnuo se Laki.

„Kažu da je...“, naklonio se ka komesaru i diskretno nastavio. „Kažu da je gazda strastveni kolekcionar malih poluga iz švajcarskih banaka“.

„Hm, zanimljivo?“ žviznuo je jednom. „Niko od civila nije ulazio u radnju od trenutka kada je prijavljena krađa?“

„Nije. Na vreme smo je obeležili trakom.“

„A, da li je objekat pod video nadzorom?“ pitao je, iako je znao odgovor.

„Jeste. I to najmodernijim“.

„I, šta su zabeležile te moderne kamere?“

„Nisu ništa. Bile su isključene!“

„Puu...“ pljucnuo je. „U pičku materinu!“ opsovao je glasno i iznervirano. Inspektor Gordan je slegnuo ramenima.

„Ništa niste pomerali od kada ste vršili uviđaj?“

„Nismo.“

„Cela radnja stoji potpuno isto, kao u trenutku krađe?“ pitao je Laki, a inspektor samo klimnuo glavom.

Komesar nije imao vremena za gubljenje. Zakašljao se i ušao unutra. Izvadio je maramicu iz desnog džepa.

* 

„Istina, ništa naročito“ prozborio je nakon dugog razgledanja. Sve je bilo na svom mestu - ako bismo izuzeli da je sef bio otvoren i prazan, kancelarija g-dina Srećka je bila uređena do te mere da je svaki papirić stajao na svom mestu - prednji deo sa pultom na kome je stajao lap-top, telefon i stalak sa vizitkama bio je na svome, naravno, ako bismo opet izuzeli da je staklena vitrina za nakit bila prazna iliti pokradena. Čak je i fioka bila prazna, tj. nije bilo nikakvog ključa.

Očito da je lopov zaista bio profesionalac. Laki mu je pozavideo. Bio je ljubomoran na njega i psovao ga je u sebi.

„Kreten“ rekao je više u zanosu nego u srdžbi. „Zar da ne ostavi nijedan trag... Kako li je, majku mu, samo uredan...“, mrmljao je. „Sada bi ga moja Melanija pohvalila, pa i nek je lopov samo da je uredan...“, cedio je i dalje gledajući u telefon. „Da li da joj javim, da joj kažem da me je njena bolesna higijena pobedila?“ I taman kad je hteo da podigne slušalicu, brzo je vratio ruku ka sebi. „Bože, šta ja to činim?“ vrisnuo je tiho, zatim ponovio još jednom: „Šta to radim?“ Zurio je u telefon, kao da je ugledao duha. Zanemeo je od uzbuđenja, a u stvari sasvim neočekivano uočio je sitan detalj - detalj koje su njegove kolege zanemarile.

U ovakvim trenucima mogao je samo da zahvali sopstvenoj ženi i njenoj bolesnoj pedanteriji, jer da ovde nije bilo kao u apoteci bio bi totalno izgubljen i ne bi ni setio da obrati pažnju na ovaj detalj.

Hm, ipak ovde nije sve tako uredno, pomislio je. Sve što se vidi spolja, nije isto i iznutra. Zatim je uzeo jednu vizit kartu na kojoj su bili kontakti zlatare. Polako je izašao ispred radnje. Vizitku je tutnuo u ruku inspektoru Gordanu i šapnuo mu par reči. Inspektor je odmah krenuo po naredbi, a Laki je još koju sekundu stajao kod vrata potpuno zamišljen.

Prostrujilo mu je mozgom da bi lopov mogao da bude baš...

*

Srećko i Lila su i dalje sedeli u kafiću „La clé“. Bili su upadljivo nervozni.

„Ali zašto... Biće sve u redu“, govorio je Srećko. Hteo je da je pomazi po smeđoj, kovrdžavoj kosi, ali ona mu je izmakla.

„Ne diraj me!“ oštro je ocenila. „Bila sam glupa kada sam se upetljala u ovo... Sada će nas ispitivati i saznaće za nas!“ siktala je povlačeći dim za dimom.

„Pa, neka znaju... Razvešću se... Šta mi mogu...“

„Ne ide to tako! Nije stvar u tome! Kada saznaju da smo bili na ljubavnom putovanju, a ne radi posla...“, rekla je nervozno. „Ah, da sam samo znala, sama bih otišla od tebe“, dodala je bez oklevanja i ugasila cigaretu.

„Stvarno bi me ostavila?“ upitao je sa čuđenjem. „Stvarno?“ ponovio je gledajući je u oči. Ali, ni posle par trenutaka nije dobio odgovor.  

Laki se približavao ljubavnicima. Suzdržavao je osmeh ispod brčića, ali uzalud. Donekle je znao za ovu ljubavnu priču, tj. njegova Melanija je načula iz gradskih krugova. Komesaru su oduvek bili interesantni ljubavni trouglovi. Možda baš zato što je iskreno žudeo da bude akter jednog da bi opovrgao sva govorkanja koja su ga potajno pratila, da je šonja, mlakonja, nejebač i da preza od žene. Ali koliko je žudeo za tim, toliko se nije usuđivao. I naprosto ova priča se uvek završavala samo skupljanjem aktuelnih tračeva.

„Dobar dan, lepi moji!“ javio im se uz osmeh.

„Reci mi, reci... Ah, dobar dan, komesare“, pozdravio ga je Srećko, a u glasu mu se pronela zabrinutost. Lila je samo podigla ruku i mrdnula prstićima. Međutim, Laki je imao manire pravog džentlmena, pa ju je poljubio. Bez oklevanja, ona mu je još više pružila ruku i šarmantno mu se nasmešila. Zatim je zastao na tren i lepoticu pogledao pravo u oči.

Baš je lepa i opojno miriše, pomislio je Laki. O, kako joj je kosa lepa... raspuštena, u boji lešnika... pa te kovrdže. Ma, nije lepa nego je prelepa. Što, bre, nisam mlađi... možda sam joj bio sa majkom... ne znam, odnekud mi je poznata, hm? Ma, i ovako bih je...brrr“, zakašljao se što snažnije, samo da bi sakrio iznenađenje koje ga preplavilo u očima. Pa da, on je nju negde već video, ali ne može da se seti gde. Uglavnom, kako god, ponašaće se kao gospodin, a ne kao napaljeni jarac  - mada on bi u ovom slučaju više voleo da bude jarac.

Seo je sa njima, tj. prekoputa nje, tako da je mogao da je posmatra. Srećko je nemo gledao u daljinu tražeći beg u duvanskom dimu koji mu je izlazio iz usta.

„Ah, komesare drago nam je što ste tu. Pomozite nam“ zabrinuto mu se obratila Lila.

„Mila moja, sve za Vas“, odgovorio je umilnim tonom uz blagi naklon. Laki je znao tu ženu, u stvari poznavao ju je iz gradskih krugova. Njena priroda je bila đavolski vatrena.

„Ja sam van sebe... Ne znam kako da se povratim. Hoćete li nešto alkoholno da popijemo?“ tiho se oglasio zlatar ne sklanjajući pogled s mrtve tačke.

„Pa, moglo bi“ uzvratio je Laki.

„Šta biste?“ Tek posle ovog pitanja skrenuo je pogled u njegovom pravcu.

„Nešto što bi dobro išlo uz jednu cigaretu?“

„Džin?“ upitao je Srećko, a komesar potvrdio. „Konobar! Tri dupla džina!“

„Zbilja... Kada ste otkrili krađu?“ krenuo je Laki.

„Kasno sinoć, kada smo se vratili sa puta... Znate, bili smo dva dana u Pečuju.“

„Pojasnite?“

„Ovako, uf...“ uzdahnuo je i nastavio s teškom mukom. „U ponedeljak kasno sam zatvorio radnju i sve je bilo u redu. Otiš’o sam kući da se spakujem i onda sam se uputio kod Lile...“, zacrveneo se u licu i time odao prve znake sramote. Savio je glavu, odnosno skrivao je pogled.

„Nastavite“ reče komesar ozbiljno, kao da ga nisu ticale ljubavničke igre – a u stvari to ga je potpuno zanimalo.

„Te noći sam bio kod nje u stanu... Znate, mi smo... ono...

„Ljubavnici! Znam! Pričajte dalje!“ odvratio je što glasnije, a Srećko je raširio oči od zaprepašćenja. Lila je i dalje nemo posmatrala. Samo je izvadila naočare za sunce iz torbe i metnula ih na oči.

 „Pa... Negde pred zoru, tj. u utorak ujutru krenuli smo za Pečuj. Tamo smo bili skoro dva dana i sinoć smo se vratili. Kada smo se vratili, odmah sam produžio u radnju. Naizgled, sve je bilo okej... Mislim, hoću reći, da nije bilo tragova razvaljivanja, ali kada sam otvorio sef zatekao sam neverovatan prizor...“ uzbuđenje mu je odjednom poraslo. Uhvatio se za grudi i blago savio.

„Mili, šta ti je! Uzmi malo vode!“ u tom trenutku skočila je i Lila. „Konobar! Malo leda, molim!“ viknula je.

„Hm, recite mi u koliko sati ste, u ponedeljak, izašli iz radnje i kada ste otišli kod Lile?“ diskretno ga je upitao Laki, čim se ovaj malo povratio.

„Iz radnje sam izašao oko deset, dok sam otišao do kuće i spremio se... kod Lile sam stigao nešto pre ponoći. Zašto to pitate?“

„Ko pita, taj ne skita“, dodao je u šaljivom tonu i potapšao ga po ramenu. Zatim je spustio ruku, kada je konobar doneo džin i led.

Laki je uzeo čašu sa hladnim džinom, nazdravio ljubavnicima, a onda je otpio na eks odavajući utisak kao da nema vremena za njihove špurije.  

„E, sad, odgovorite mi na jedno pitanje“, rekao je skoro drsko bez najave. „Da li samo vas dvoje znate šifre od sefa i sigurnosnih kamera?“

„Mmm... Znaju i ljudi iz obezbeđenja „My Security“. Oni su nam ugrađivali tu tehniku“, odgovorio je Srećko s naporom još uvek držeći se za grudi.

„Komesare, možemo li drugi put nastaviti ovo ispitivanje. Vidite da mu nije dobro!“ naglo je odreagovala Lila. „Mili, uzmi malo alkohola da te povrati. Uzmi i leda, stavi na vrat, biće ti bolje“.

U tom trenutku Laki se osetio neprijatno zbog opomene, pa mu je prošlo kroz glavu da li možda stvarno nije preterao. Ali, onda kada je nastupio onaj brižljiv momenat nešto mu je gadno zasmrdelo ovde. Bez obzira na sve odlučio je da stvar istera do kraja.

„U redu, kako vi želite“, rekao je tupo. „Mogu li se onda poslužiti cigaretom?“ pružio je ruku ka elegantnoj tabakeri.

„Izvolite, poslužite se“, uzvratila je sa smeškom. „Možda će Vam biti jake, ako ne konzumirate kubanke?“

„Naprotiv, baš takve mi i trebaju u ovom trenutku“ odvrati komesar. „Vi ne palite?“ zagledao se u nju.

„Samo, ponekad, u teškim situacijama. Ovo su Srećkove cigarete.“

„Ni ja nisam neki pušač, ali nekad mi dođe“, umešao se Srećko.

„A, ja ne smem zbog že... posla... Ali, sada smo na otvorenom.“

„E, pa onda izvolite. Uživajte“ odvratila je Lila vrlo ljubazno.

Dugačko palidrvce je zaplamtelo.

„Još samo jedno pitanje, ako smem da postavim?“ upitao je nonšalantno. „U stvari, pitanje je za Vas, lepa moja. Gde ste Vi bili u ponedeljak uveče?“ ispućkao je prvi dim.

„Pa, kako gde? Kod kuće, spremala sam večeru i čekala Srećka...“ odgovorila je postiđeno. „Nadam se da će ovo ostati tajna, ipak je on oženjen. Ne bih želela da mu se još nešto loše desi.“

„Hm... Naravno. Možete računati na to“, rastegao je blag osmeh i iz levog džepa izvadio smotanu dokaze. Onda je povukao dim, kao da se priprema za sledeći korak. Tiho je izustio: „Da, to je to.“

*

nastavlja se

Ana Berbakov