LA CLÉ - deo 1. i 2.

Jutarnji zraci prelamali su se kroz veliku gustu hrastovu krošnju. U hladovini je bilo lepo, ali na pločniku glavnog trga, još u 9 ujutru, mogao si da pržiš jaje na asfaltu. Sparno septembarsko jutro i uzane ulice oko trga, obećavale su još teži dan pred sobom.

„Tja, ko bi rekao da se najlepše spava između velike i male gospođe (period između Velike i Male Gospojine, 28.8. - 21.9.)“, promrljao je Laki brišući znojnice sa čela. Bacio je kratak pogled na maramicu i smuljio u desni džep.

I dok je sunce nemilosrdno sijalo, upitao je mladu gospođicu da mu ustupi polovinu klupe pod hladom. Gospođica je klimnula glavom - upravo je završavala prelistavanje dnevnih novina.

Baš je lepa i opojno miriše, pomislio je Laki gledajući njenu raspuštenu smeđu, kovrdžavu kosu. Ma, nije lepa nego je prelepa. Bože, što nisam mlađi... Gde li sam je video? Poznata mi je nešto, hm? Možda sam joj bio sa majkom, nekada davno... Ma, šta ja to lupam. Laki, tvoja mladost se završila pre 30 godina, a sad se ponašaš kao matori napaljeni jarac!, sukobljavao se sam sa sobom. Da je upitam nešto, a šta bih mogao..., premišljao se. Da joj tražim novine? Pa, ona ih ionako ne čita, rezignirano je zaključio.

„Mogu li malo, ako dozvoljavate... dok čekam da se otvori zlatara“, reče i zavrte glavom.

„O, da, naravno. Izvolite... Mada, nema ništa pametno“, odgovori ona kritičkim tonom.

„Stvarno? Zar je dotle došlo?“ Laki dodade izazivački.

„Ma da, nagoveštaj dosadnog četvrtka. Samo crna hronika, prevara...“ reče zatim pljesnu po novini. „Evo, vidite čime se bave. Pljačkama! Pljačkaju narod, zlatare, dvorce, banke i još pišu o lopovskim metodama. Strašno! Što ne pišu o ovima na vlasti, umesto što okrivljuju sitne lopove. Pa, oni su nedužni građani, posledica lošeg parlamenta. Ne znam, ne znam više šta da mislim. Ako želite nešto antidepresivno, bolje uzmite ukrštenicu. Tamo, barem nećete videti ni lopove ni vlast“, reče uznemirujućim tonom.

„A zašto Vas to toliko uzbuđuje. Vi ste tako mladi i lepi, ne bi trebalo da trošite energiju na gluposti“.

„Pa, ko će da brine o svetu, ako ne omladina!“ prkosila je.

„Razumem ja Vas... ali... kako beše, gospođice...“ ostavi zadnju reč u vazduhu.

„Lola“.

„Gospođice Lolo, nije Vaš zadatak da brinete o kojekakvim pljačkama i lopovima...“

„A ko bi to trebalo da radi?!“ opet je prkosila.

„Pa, evo ja, na primer. Ja sam komesar u policiji...“

„Ko...komesar“, zamucala je. „Ma, šta Vi znate o tome!?“ iznervirano je zaključila i ustala. „Izvinite, moje vreme je, a pretpostavljam i Vaše, veoma dragoceno. Prijatno“ klimnula je i odjurila glavom bez obzira. Laki je hteo da pođe za njom, ali se ipak samo naklonio.

„O, Bože, šta ovo bi sto mu gromova? Šta sam uradio? Jesam li rekao nešto pogrešno?“ bio je zbunjen. „Ova današnja deca su totalno drugačija...“, slegao je ramenima. „A, mirisala je tako opojno, i ta njena kosa...“ uzdahnuo je i vratio se novinama.

Posedeo je još malo, sve dok nije ugledao mladog zlatara da se približava radnji. A onda je pohitao ka njemu.

*

Uska uličica bila je tik od trga. Tu su se uglavnom nalazile zanatske radnje. Na početku su bili oni najstariji: Paja šeširdžija, obućar Ševro, Srećko zlatar/sajdžija, a pri dnu: ključar Dane, krojačica Goca i Pera kujundžija. Ulica je bila kaldrmisana i autentična kao s početka 19. veka i bila je zaštićeno kulturno dobro.

Laki je pustio korak da što pre stigne kod zlatara Srećka i uzme svoj sat sa popravke.   

„Dobar dan, lepi moj“, zacvrkutao je kroz svoje mrke brčiće.

„Dobar dan“, reče mladić nevoljno.

„Sinko, jesi li mi popravio sat? Juče sam ti ga dao? Sećaš se, narukvica je bila prekinuta?“

„Da, sećam se, ali nisam stigao... Imali smo strašnu noć“, odgovorio je potišteno.

„Šta se zbilo, mladi čoveče? Bled si!“

„Ka... kako da ne budem bled kada su nam opljačkali radnju“ uzdahnuo je.

„Ovu?“ začuđeno Laki pogleda oko sebe.

„Ne, ovu. Gornju, na drugom kraju ulice.“

„Pa, kako... kad se to desilo?“

„Sinoć smo otkrili, kada se... kada se gazda vratio s puta.“

„Bio si tamo? Objasni mi malo bolje?“ reče strogo.

Mladić je, poput svojih vršnjaka, bio još uvek nezreo i splet ovih okolnosti su ga brinule.

„Pa, znate...“, zamucao je. Bio je vidno uplašen. Opsedale su ga razne misli: A, šta ako baš na mene posumnjaju? A šta ako baš mene okrive i privedu u zatvor... a ja kod sebe nemam ni žut dinar, a kamoli kakvo zlato. A, šta sad da kažem? Šta da kažem kada sam ja bio zadužen za pazar? A šta da kažem da mi komesar poveruje? Već su me ispitivali celu noć... sigurno su poslali i ovog da me dokusuri“.

„Ne znam ja ništa o tome...“, rekao je, zatim ridajući nastavio. „Mo-molim Vas da mi poverujete...“

„Polako, polako, lepi moj... Niko te ne optužuje, ne boj se“, smirivao je Laki situaciju.

Na ove reči, momku kao da je pao kamen sa srca. Udahnuo je duboko ćuteći nekoliko minuta. Najzad je počeo da priča:

„Celu noć su me ispitivali, kao kakvog zločinca... A, ja ništa nisam krivo učinio... Samo sam radio svoj posao...“ zastao je zatim. „Kao i obično svakog jutra oko pola 9 našao bih se pred gornjom radnjom i čekao koleginicu Lilu da je otvori. Pokupio bih pazar od juče, a onda bih prošao ovde i isto to uradio. Potom bih otišao u banku, završio sa tim i vratio se na svoje radno mesto. Ali... ali, prekjuče, tj. u utorak nije bilo tako...“ zagrcao je. Nemirni pogled mu je lutao sa revera na rever komesarovog sakoa, a Laki je osetio da se nesrećni mladić nalazi stanju krajnje dekoncentracije.

„Možeš li još nešto da ispričaš?“ upitao ga je, a ovaj je blago klimnuo glavom. „Kažeš utorak? Šta je bilo dalje?“

„Pa, desilo se to da se niko nije pojavio da mi otključa radnju. Čekao sam pola sata na ulici, a onda sam se vratio ovde...“

„Kažeš da se to desilo prekjuče?“

„Prekjuče.“

„Prekjuče nisi mogao da uđeš u radnju, a tek sinoć ste otkrili krađu“.

„Tako je“.

„Znači, dan i po“. Mladić je potvrdio klimanjem. „Ko radi u gornjoj radnji, a ko ovde? I šta je ukradeno?“

„U gornjoj radnji se nalazi sef i veći komadi nakita, a ovde se uglavnom vrše popravke. Tamo radi gazda Srećko i koleginica Lila, a ovde brat i ja“.

„Znači, ti i burazer ste šegrti?“

„Da, tako nešto“, mladić je pognuo glavu i posmatrao vrhove svojih cipela.

„A gde je bio tvoj gazda Srećko?“ rezignirano je upitao.

Mladić je podigao oči prema komesaru i sa mnogo više sigurnosti nastavio dalje:

„Kao što rekoh...  Kada sam se vratio ovde, potpuno sluđen od čekanja, gazda Srećko mi se javio mobilnim telefonom. Rekao je da je hitno morao da otputuje u Pečuj (banja u južnoj Mađarskoj) na neki seminar zlatara. Naravno, sa njim je pošla i Lila. U toj brzini, zaboravili su da mi ostave ključ od radnje, pa su ga na graničnom prelazu poslali po nekom vehabiji koji je prolazio ovuda.“

„Vehabiji?“ Laki je sa čuđenjem izdigao obrvu.

„Mislio sam, po nekom kamiondžiji koji liči na vehabiju.“

„Pa, je l’ si došao do ključa?“

„Nisam. Dogovor je bio da ga sačekam na autoputu u motelu „N“ u 13h, ali niko nije stigao. Čekao sam ga skoro dva sata i nijedan kamion nije prošao tuda.“

„Hm? Postoji li rezervni ključ?“ sumnjičavo je odvratio.

„Postoji. Zapravo, postoje tri ključa - jedan koristi gazda, drugi Lila, a treći stoji u radnji. Tog dana, oni su sa sobom odneli svoje ključeve, a treći ostavili u fioci...“

„U kojoj fioci?“

„U prvoj kod pulta“.

„Hm?“

„Zato i nisam mogao da uđem. Čak, ni ključar Dane nije mogao ništa da uradi, jer je radnja bila pod video nadzorom...“

„Aha, tako znači“ zamišljeno je kažiprstom dotakao gornju usnu, a palcem vrh brade. „A, tebe su ispitivali u policiji?“

„Jesu, cele noći nisam trenuo. Uf!“ uzdahnuo je. „Kako su me nasekirali, samo su mi napravili zbrku“.

„Ne, lepi moj, samo je jedna osoba uradila to. Ništa ti ne brini“, rekao je zaštitnički uputivši mu jedan zahvalan i topao pogled.

Već u narednom trenutku, lagano je koračao ka gornjoj radnji.

*

nastavlja se

Ana Berbakov