Priča o životu

Tog januarskog jutra je padala žestoka kiša. Ulice su bile gotovo prazne, tek je po koji čovek užurbano šetao, kasneći. Velike kapi kiše su se lomile od trotoar Glavne ulice u kojoj je stajao on, čovek u sivom kaputu. Stajao je tako nemo, nepomično, posmatrajući izlog neke radnje polovne opreme. Kiša ga je obasula sa svih strana, bio je potpuno mokar ali mu to nije smetalo. Kao da mu je prijalo. Iz njegovih usta je izlazila para zbog hladnoće. Ali on je bio previše opušten, kao da mu hladnoća nije nimalo otežavala razgledanje izloga. On nikad nije posmatrao sadržaj prodavnice već se ogledao u staklu. Posmatrao je svoje ostarelo lice, izborano, iscrpljeno. Samo ga je posmatrao dok je kiša padala po njemu. Vetar je uveliko šibao njegova ostarela leđa. Ali on se nije bunio. Samo je posmatrao svoj odraz. Pored njega su prolazili po neki ljudi koji su ga i poznavali. Nisu mu ni rekli "dobar dan", ili "kako ste". Mada, ni on se nešto nije obazirao na njih. Verovatno je želeo da bude sam. I bio je sam u svetu punom ljudi. Ali tog dana je bio srećan, više nego obično. Baš tog tmurnog kišnog dana kada se bezvoljnost osećala u vazduhu. Niko nije ni znao da mu je danas rođendan. Nije ni bitno, jer ni on nije mario što mu niko nije čestitao dan rođenja. Jednostavno je želeo da ovaj dan bude drugačiji od drugih. Želeo je da sebi priušti poslenji poklon. Nasmešio se svom odrazu posmatrajući ga još koji tren. Jer, danas je bio dan kada je sebi priuštio potpunu slobodu. Samo je želeo da oseti kišu na svom telu bez nekog bitnog razloga. I zaista, na taj dan on je bio potpuno živ. Ipak, to je bio njegov rođendan. 

Đorđe Grmuša