Ritam ljubavi

Postoje ljudi što donose osmeh
Kada ni smešak nije ti plan
Pa ne možeš bez njih i druženja s njima
Da zamisliš više nijedan dan.

Da li ste blizu ili daleko
Za ovu je priču nebitna stvar
Važno je samo da oboje znate
To što ste se našli divan je dar.

Kada se jednom dogodi susret
I trnci vas prođu u isti tren
Pronađen biće prijatelj stari
A pojam o vremenu – izgubljen.

Zaista, postoje takvi ljudi. Kažem vam ja! Nema ih mnogo, ne. To onda ne bi bilo interesantno. Njihova vrednost i jeste u tome što su jedinstveni. Ili se bar vama tako čini. I posebni su. Da, to je bitno da prepoznate. Ako nisu posebni, otkud im moć da vas nasmeju kad vam nije do smeha? Da vas potaknu da uradite nešto što inače ni za živu glavu ne bi uradili? Da vam ulaze u snove?

Oni su poslednje na što pomislite pre spavanja i vaša prva misao ujutro dok se budite. Daju ritam vašem životu, a ti zvuci vas nose. I nose. I nose. Do visina za koje niste ni mislili da ste sposobni doseći. Ali jeste. Tu ste. Baš tu, gde nikad pre niste bili. Pogled je dobar. Ne, pogled je odličan! Ne plašite se visine. Nikad se niste ni plašili. Postoje drugi razlozi zašto ovde još niste bili. Ali to ništa više nije bitno. Bitan je samo razlog zbog kojeg ste se našli tu. Samo ta osoba. Jedna i jedina. Posebna. Najposebnija.

Odjednom, primetili ste da se ritam promenio. Ne sećate se tačnog trenutka kad se to dogodilo. Prošao je pored vas, brzo i nečujno. Tako važni trenuci obično prođu. Život je to. A, ruku na srce, niste se ni zamarali tom promenom ritma. Zato što ste se odjednom našli na još većoj visini! Ludilo!!! Uživate u svakom trenutku. Ako je onaj prethodni pogled bio odličan, šta tek reći za ovaj sad?! Sjajan osećaj! Volite visinu. A volite i zvukove koji su vas pratili na tom putu. Putu prema gore. Da li ste dosegli najvišu tačku? Nadate se da niste. Vi biste još leteli. Nije vam dosta lepih i dragih zvukova. Nije vam dosta omamljujućih pogleda. Ali, za još veće visine, za one najviše predele na koje čovek može doći, očekuje se i od vas da date svoj doprinos muzici. Eh, znali ste da postoji neka caka!

A vama to ne ide. Ali trudite se, to vam se ne može osporiti. Nekad pogodite pravu notu, a nekad totalno promašite. Slušati muziku je ipak puno lakše nego stvarati muziku. Vi to znate. I svi to znaju. Lagano se već počinjete plašiti svaki put kad odsvirate pogrešno. Ne plašite se biti na velikim visinama, ali ovo je nešto drugo. Ovde je u igri mnogo toga. Niste sami u ovoj priči. Da jeste, bilo bi vam lakše. Ali, čim to pomislite, shvatite kakvoj ste gluposti dali da vas obuzme. Pa, da ste sami, ne bi ni došli do ovog svega! One visine, onaj pogled, onaj osećaj... To ste iskusili upravo zato što niste bili sami!

Nestrpljivi ste. Umesto da prihvatite lagan ritam vi nastojite sve ubrzati. Kakva greška! Niste svladali ni osnove, a već mislite da ste sposobni za brze svirke. Želite što pre da nastavite let. Interesuje vas šta ima gore, tamo gde još niste bili. Mora da je fenomenalan pogled!

Svirate brzo. Sve brže. Ne obazirete se na nikog.

Odjednom, muzika prestaje. Zvuci koji su vas uveseljavali sad su zamrli, a s njima i vaš smeh. Promašili ste čitav akord! Druga strana je, nakon toga, prestala sa svirkom.

Tišina vam para uši. Znate da je gotovo s letenjem. Gotovo je s posetom nebeskim visinama. Nema više pogleda od kojih zastaje dah. Čovek koji ne razume muziku ni ne zaslužuje bolje!

Jasno vam je da nećete više svirati. Nećete ni pokušavati. Sigurnije je, i za vas i za one koji bi se možda odlučili da sviraju s vama. Ali uvek ćete pamtiti zvukove koji su vas jednom nosili visoko, kao nijedni pre njih. I pamtićete osobu koja je svirala. Zbog nje vam je najviše žao. 

Ptičice već cvrkuću
Lagano me bude
Zovu me da ustanem
Odem među ljude.

Al' jedina osoba
Kojoj želim ići
Od mene je daleko
Ne mogu joj prići.

 Sandro Prahović