Siesta

Nosila sam čizme na kopčanje. Visoka štikla mi je zapela ispred kafea “Varadero”. Zateturala sam se. Uhvatila sam se za kvaku.

Počelo je da grmi. Nadolazeća oluja izoštrila mi je sva čula. Nisam neko ko veruje u magije, ali ovog puta osetila sam neku divlju energiju. Moje noge počele su same da igraju. Latino… gitara… No habrá nadie en el mundo… Opsovala sam sočno, ne znam ni sama da li zbog toga što moram da se izujem kako bih odglavila štiklu ili zbog nečeg drugog. Duboko sam zagazila, a igrala sam i dalje gickajući se na ulici. Psovala sam najpre u sebi, a onda sve glasnije. Grdila sam i vreme i kišu i štiklu i raščupanu kosu.

Htela sam vrišteći da pobegnem, ali ipak to nisam uradila. Uzrujano sam uletela u kafe i sela za prvi sto.

“Ali, gospođice, to je rezervisano”, reče konobar i ni kriv ni dužan postade predmet mog nerviranja. I baš kada sam se naoštrila za svađu, prekinula me je zvonjava telefona koji je vibrirajući skakao u mom džepu.

“Da, halo… Da, da, u redu…”. Spustila sam slušalicu nakon kraćeg razgovora. Opsovala sam u sebi najglasnije. Toliko sam jurila da dođem na ovaj intervju, da bi me vlasnik impozantnog oldtajmera ispalio. Šta on misli ko je? Ako je vlasnik Morisa Minora nije vlasnik mog vremena. Nije…nije…nije…

“Konobar, jedan rum i jednu cigaru iz automata… Sa ukusom vanile”, rekla sam. Zbunjeni mladić gledao me je nemo.

“Ali, gospođice, ovaj sto je rezervisan”, ponovio je.

“A ja ću sedeti ovde, dok rezervisani gost ne bude došao. O.k.?” Konobar je hteo da se usprotivi, ali je shvatio da će naleteti na minu nervozne ženske osobe, koja je uporno pokušavala da smiri plimu nabujalih emocija.

Zbog čega se nerviram?, zapitala sam se u sebi. Još ova kiša..

Da li bih se tako žalila da sam na Kubi, da gledam talase koji se lenjo valjaju jedan preko drugog ili na prelepi džez glas Buike, ukus ruma, cigare… Vanile… Bi li?

Palim cigaretu i imaginarno u mislima tražim haljinu koja podstiče na ljubav u jarkim bojama srca. Ispijam prvu čašu ruma naiskap i zovem konobara da mi dolije još jednu. Ne volim reprize, sem ako ne uživam u njima.

Zbog čega se nerviram?, i dalje mislim u sebi.

Bi li se žalila da sam na plaži i da recitujem stihove nekom nepoznatom, lepom, zgodnom muškarcu ili da plešući osetim miris njegove kože ispod raskopčane košulje i sjaj zalizane crne kose.

Bi li se žalila da mi je koža prekrivena toplim kišnim kapima, na mesečini ili umočenih nogu u moru. Bi? Možda i ne bih  da umesto toga nisam umočila prst u pikslu punu pikavaca i pepela.

Koliko sam ovde… Ne znam ni sama... Par sati, a činilo je kao par trenutaka. Čak se smena u kafeu promenila. I vreme se promenilo, samo su moje misli ostale iste. Bilo je vruće, u stvari vrućina je naletala kroz prozor i ulazna vrata.

“Je li slobodno, gospođice?”, pitao je on niotkuda stvarajući se pred mojim očima, kao u mom budnom snu, lep, zgodan, markantan, nepoznat.

“Rezervisano je…”, rekoh.

“Znam, ja sam rezervisao… Ali, to je bilo za jutros…”

“Pardon”, trudila sam se da budem što učtivija, a još uvek sam bila u snu. Bože, koliko dugo već sedim ovde.

“Ne, u redu je, sedite. Ionako nemam društvo, ni sam ne znam šta će mi rezervisan sto”, rekao je tiho, a u glasu mu se pronela tuga. “Čak i auto planiram da prodam. Sa kim bih uživao, ovako, sam”.

“Auto?”, pitala sam potpuno zbunjena.

“Da… Da, koja devojka voli oldtajmere. Evo, Vi, jeste li čuli za Moris Minor?”

“Mor…mor…”, mucala sam i počelo je da mi okreće kao na ringišpilu.

“Eto, vidite. Obično devojke beže od muškaraca koji voze stare automobile, zato sam i otkazao intervju, koji sam trebao dati u vezi njega”, zastao je. “Ma koji auto”, zaključio je ironično.

“Intervju?” Je l’ su ovo slučajnosti ili ja ozbiljno sanjam. Zar da sretnem njega koji je bio povod mog nerviranja, koji mi je otkazao sastanak, koji je … Kao iz sna.

“Ma da, za neke novine… Ne znam ni odakle su i ni ko su i ni šta žele”, govorio je pitko, a meni je sve treperilo. “Zamislite, pa ko još voli oldtajmere i Kubu, pored turbofolka i rijaliti šou programa”.

“Paa…”, slegla sam ramenima.

“Želite da popijete nešto?”, prekinuo je pitanjem.

“Rum”, rekoh tiho. “I jedan poljubac sa usana, sladak i primamljiv kao vanilla”.

“Molim?”, odgovori zbunjeno.

“Ništa”, svesna da činim grešku brzo sam se uspravila. “To su stihovi – rum kao najslađi poljubac”. Magija me je vodila.

“Ako je tako, onda hoću i ja”, reče on i mahnu konobaru.

Vanilu nisam ni liznula, u glavi mi se zamanta i noga mi zape. Osetih toplinu oko srca i slatku lomljavinu uz koju propadoh od sreće u moru njegovih talasa.

E, sad se pitam bi li se žalila na nešto još?

Ana Berbakov