Uterivanje straha

Portugalski književnik Rui Zink, sa svojim romanom Ugrađivanje straha, pravi svojevrsnu aluziju na ideju svake nakaradne vlasti, a to je instalacija i institucionalizovanje straha kod običnih građana. Na početku romana pojavljuju se dva čoveka koji su označeni kao rečiti i ćutljivi. Uopšte nisu nasilni. Naprotiv, deluju ljubazno. Oni imaju zadatak da kod jedne žene koja živi sa detetom u stanu ugrade strah uz pomoć alata novih tehnologija. Ugrađivanje u romanu član je Ustava i dekret koji je potpisala vlada jedne države. Žena pristaje.

Flagrantan primer, koristeći fikciju, pokušao sam i ja da predstavim u svojoj priči Human resource koja je još po naslovu paradoksalna, oksimoronska, opisujući nehumanu jezivu dvojku koji su odeveni u crne kapute i koji imaju zadatak da za dvadeset i pet godina običnog čoveka pošalju u rat, ugrade mu strah, oduzmu imovinu i na kraju poniženog i povređenog, oronulog i umornog otpuste sa posla. I uvek se pojavljuju isti ljudi. Za sve to vreme, zatočenik ideje o prioritetu preživljavanja prihvatanjem njihovih pravila, živi u strahu od budućnosti i taj strah njega čini lojalnim građaninom. Agencija u koju ga šalju nosi naziv Human resource.

Dakle, ugrađivanje straha jeste predstava ovovremenska, ali sa jednom prepravkom, da se zapravo radi o uterivanju straha, jer samo ugrađivanje predstavlja čin na koji smo pristali, poput dozvole da nam neko ugradi parket ili kablovski internet, pločice u kuhinji ili telefonski priključak. Ugrađivanje je na dobrovoljnoj bazi, a uterivanje je nasilan čin. Zato i junak priče Human resource, šokiran predlogom čoveka koji mu potura testove inteligencije, sastavljeni uglavnom za idiote, u sobi na četrdeset stepeni sam sebi potpisuje smrtnu kaznu, pod pritiskom i ubeđivanjem od strane počešljane i obrijane administracije. Ubedili su ga da je to bezbolnije i humanije od nasilne presude. Jedan od administratora obraća se junaku priče: Potpiši! Smrt, pa ona i nije neka. Sve je to u opštem interesu. Ako će da ti bude lakše i ja sam to prošao, pa vidiš da sam opet živi zdrav.

Sve ovo što se nama dešava nije ništa drugo do uterivanja straha, čiji je zadatak da nam šapne da moramo da patimo i da mora mnogo da nas boli kako bismo imali svetlu budućnost. Taj strah neka je vrsta nade da će se stvari promeniti na bolje, dok živo blato guta i poslednje ostatke ljudskosti.

Svi oni novinari i analitičari koji imaju šansu da postave nezgodno pitanje tipa: objasnite kako je moguće da ste u vreme dok su naša deca ratovala Vi dobili stan od države?, i mnoga druga koja se ne postavljaju, jer je uterivanje straha ambicija svake vlasti koja počiva na manipulaciji,obuzeti su zebnjom i koriste onu aristotelovsku tvrdnju da su naši životi u rukama onih koji su moćniji i snažniji od nas. I mi tu nemamo izbora.

I naravno, niko od postpetoktobarskih svršanata nema alternativu. Tako oni tvrde. To je duh našeg vremena, iako su izbori uvek šansa da se nadobudnim, prepotentnim manipulatorima stavi do znanja da svaki plan, koliko moćan bio, može da se izjalovi. Ali, šta ćemo sa strahom? 

Ivan Novčić