Kultura i umetnost

Ušla je u moj salon tog jutra, žustrim, odlučnim korakom, samo par minuta po otvaranju. Još nismo ni kafu popile, moja učenica Daca i ja, bio je utorak, dan u kojem ne zakazujem nikome, samo za lutajuće mušterije, kako mi frizeri to volimo da kažemo.  

Ustao sam kao i svako jutro, negde po ustaljenom terminu oko osam. Uobičajena rutina -WC, kuhinja, pristavljanje kafe i onda palim kompjuter. Dok sam sedao na stolicu ispred monitora, začuo sam šuškanje iza zavese, na otvorenom krilu od prozora. Okrenuo sam se i primetio obris male golubice. Ustao sam i polako prišao, primetivši kako pokušava kljunom da pomeri zavesu, kao da pokušava da uđe unutra. Osetila me je i poletela…ja sam prišao prozoru i roletnu, koja je bila izbačena, privukao.

- Jebi me, Savo!

- Ne mogu više, Vera.

- Zašto?

- Jer sada s tobom vodim ljubav.

 Ima li razlike između jebanja i vođenja ljubavi? Muškarci govore da ima, ali će žene reći da nema. „Vera je gola“, a ja sam ogoljena Oljinom recenzijom.

Odlomak iz recenzije

Probudio se u maglovito jutro, gledao neko vreme kroz umrljane prozore u  povijene grane drveća. Kiša koja je svu noć dobovala po krovu, ušuškavajući ga u spokojan san, nakratko beše prestala, a sad je ponovo počela da pada. Osećao je hladnoću izmedju zidova, mada je to bio subjektivan osećaj, pa je zatvorio oči nanovo želeći da oseti toplotu meke posteljine. Miris pečenog hleba i kiflica je dopirao iz kuhinje, što je njegova brižna supruga umesila za njega i decu.

Što je bilo juče, to može i da se zaboravi, što se dešava danas, o tome se ne treba razmišljati, ono što će se desiti sjutra, ne želim znati.

A ljubav, ljubav ću kao kaznu poželjeti nekom drugom, ja ne želim više da sanjam.

Misli su mi sitan pijesak, uzdasi teški kao valovi. Uthnem, porinem, pa opet negdje izronim.

Još uvek mi je u sećanju jedna od najjačih slika. Tog sudbonosnog dana rešio sam da nikada više ništa neće biti isto, da ću nestati, i kraj. Kakva glupost, pa gde to čovek može pobeći od sebe, pa makar otišao i na kraj sveta?

Tu je trešnju posadio i kalemio moj počivši otac, davne 1959 godine, kad je sagradio kuću. Bila je njegov prvi uspešan kalem i plod joj je bio veoma ukusan. Neka starinska sorta, tamnocrvenog mesa i intenzivnog ukusa. Detinjstvo mi je obeležila mnogobrojnim dogodovštinama za nju vezanim i uvek sam joj se vraćala u sećanjima na to bezbrižno i nevino vreme.

Prolazeći kejom pored Dunava, deda Đura je primetio malu grupu ljudi, malo dalje napred, koji su se smejali i navijali. Prišavši bliže primetio je da ta grupica igra jednu igru na koju je totalno zaboravio. Balote ili boće, buće…kako god ih zovu. Setio se vremena kada je njegov otac, pre četrdesetak godina, u njihovom komšiluku, bio veliki ljubitelj te igre.

Noć je rezervisana za spavanje, pa ne znam kako i šta me je navelo da oko dva sata ujutru ustanem i pođem ni sama ne znajući kuda, kao da me neka sila vukla da saznam nešto što me je mučilo. Dakle, prolazim nekim putem, sa jedne strane niz kuća utonulih u tišinu i mrak, a sa druge sija se veliki Dunav, ugibajući svoje mirne talase pod senkom meseca. Put je neasfaltiran, a ja hodam po prašini i ona mi prosto miluje i golica tabane nekom prijatnom milinom.

Das Narrenschiff  (The Ship of Fools) – Oskar Lake, 1923. Slika koja privlači najviše pažnje od celog Belvedere- a. Luckasto osmišljenim nazivom zadržava interesovanje na detaljima kojih je mnogo. Svaki je interesantan toliko da oko sebe gradi čitavu jednu priču. Brod budala je plutajuća karikatura slabosti i želje. Slikar je oslikao i sebe kako sedi na vrhu broda i sa visine gleda na ludi svet, praveći imaginativni kaledioskop čovečanstva. Spaja Golgotu, rat, privid moći, privilegije novca i lažne idole.

Pages