Kultura i umetnost

U 1.38, precizno zapisano stoji u izveštaju.U tom trenutku, koja birokratska glupost, konstatovana je trenutna smrt, nepoznatog muškarca, između 45 i 58 godina, na uglu ulica N. i B…

Nepoznati vozač, automobila, tablica...stajao je bled, izgubljen, oslonjen na auto, noge su mu klecale, činilo se da da gubi snagu, dok ga je uniformisano lice ispitivalo. Samo je odmahivao glavom, bez snage da bilo šta izgovori, ni pokret rukom nije mogao učiniti, samo, skladno, pomeranje glave, levo, desno i tako iznova, iznova...

Ušao je, posle tačno dve decenije, u malu, oronulu zgradu seoske škole, s jasnom namerom da u njenoj biblioteci pronađe knjigu Roberta Luisa Stivensona, Ostrvo s blagom, u koju je jedne junske večeri, na kraju osmog razreda, nacrtao mapu do mesta na kojem je zakopao zelenu metalnu kutijicu za mamce i svoje blago u njoj. Bila je to tanka srebrna narukvica s privescima u obliku srca, koja je spala s njene ruke dok je ulazila u kola postarijeg lokalnog mangupa, koji će je odvesti u noć, u provod, da joj osvetli mrak.

Sreten je ujahao u dvorište svoje kuće gde ga je sačekao spreman sluga koji je prihvatio konja, dok je on sjahao. Dok je sluga vodio konja prema štali, on je krenuo prema kući gde ga je, na tremu, čekao otac.

-Oče! Video sam kod stare vodenice nekog čoveka, koji spaljuje smeće i raščišćava unutar kuće. Šumar Mitar je bio kod njega...neke zavežljaje mu je doneo, mislim da je hrana i još po nešto.

-Kako je izgledao?- upita Svetislav, smrknutog lica.

Napunio sam trideset tri. Isus je u tim godinama umro i vaskrso. I ja sam umro, ali nisam hteo da vaskrsnem, jer bih ponovo bio isti. Rešio sam da se ponovo rodim.

Prošli život završen je lošim brakom. U novom sam rešio da se ne vezujem ni zakonom ni bezakonjem. Samo kurac i doviđenja. Čim sam se razveo podivljao sam i hteo da kresnem što više, da nadoknadim zbog apstinencije u braku, a bio je tu i ego tripa samodokazivanja da sam još uvek frajer.

Visoko sunce ju je skroz zaslepelo, a umalo se nije skljokala na pločnik izašavši naglo iz kola u kojem je radila klima. Gluvoća na levom uvetu se pojačala kad se uspravila i usmerila pogled prema velikoj zgradi. Koji djavo ju je terao da juče skoči onako u bazen i da ostane gluva od vode koja joj je upala u uvo, uzalud se naskakala na jednoj nozi, ona je ostala da joj pravi šumove po glavi. Sad će lepo da joj isperu uvo, pa je ušla noseći preko glave vezanu maramu da joj uvo još više ne razdraži klima, koja je bila podešena na minus deset.

Mahnuo mi je da priđem. Odmah sam primetio taj pokret, iako je bio na drugom kraju školskog dvorišta. Bio je više nego upadljiv, onako štrkljast, mršav i skoro bele kose. Krenuo sam da se probijam kroz rojeve srednjoškolaca, koji su me, inače, često ubadali svojim porugama, poput stršljenova. Duša mi je prosto bila naduta od silnih žaoka, koje su trajno ostajale da peku. Verovatno postoje i veći grehovi od činjenice da vam je majka potomak plemena iz Indije.

Sudnica je bila prepuna ljudi. Neki su čak sedeli na podu, tiho razmenjujući po neku reč, strpljivo,  kao da su čekali neku pozorišnu predstavu, a ne suđenje.

“Molim vas, mir u sudnici!”povika sudija udarajući drvenim čekićem po njemu,”uvedite okrivljenu!”

Vikač:”Dovedite krivu!”

Sudija:”Pobogu, ne krivu, već okrivljenu…”šapatom će on.

Vikač, iz sveg glasa:”Pobogu, ne krivu, već okrivljenu!”

V. je voleo svoj grad. Da, voleo ga je, ali to su bila davna, prošla, setna vremena, puna sećanja koja bi mu unosila prijatnost u dušu. Ne, on više ne hoda ulicama, protrči utabanim stazama, kojima svakog dana mora proći, pa beži u svoj svet, svoje utočište.

Danima, u predvečerje, sa prozora bi posmatrao kako se sumrak sliva sa okolnih planina na grad, uspavljuje ga... Sve je ličilo na umirući grad koji je posmatrao sa svoga prozora, video je njegovo sivilo, oronule fasade, tužne ljude koji su pognutih glava prolazili.

Stajao je na svom prozoru iznad velegrada i kroz trepavice posmatrao krvotoke lave koja se kretala u svim pravcima između ogromnih građevina. I svaka tačkica vidljive svetlosti označavala je jedan život, ili više života. A svi zajedno kretali su se u svom ritmu i u ritmu svoje okoline, svojih potreba, svojih očekivanih pravaca, kao ogromna mašina. Mada mašine retko dolaze sa rezervnim delovima , ovaj svet je imao svoj rezevni deo, imao je njega.

„Danas je mami rođendan.“ Tiho je rekla Maša i obula stare, izbledele starke, uzela ranac i izašla iz kuće. Polako sam zatvorio vrata za njom da ne probudim Milicu i seo za raskliman sto u kuhinji. Da je Olja živa sada bi slavili njen trideset sedmi rođendan. Ona bi napravila tortu, deca bi nacrtala čestitku, ja bih kupio neko cveće, ili bi trknuo do prvih livada izvan varoši i nabrao joj bele rade, koje je najviše volela. Posle bi izašli zajedno do šetališta na keju i devojčice bi se poigrale u parkiću, a onda kod Muse na sladoled.