Kultura i umetnost

Kada sam bio mali voleo sam da se igram kao i sva deca. Da sledim svoju maštu. Po čitav dan sam provodio napolju jureći se na poljani ispred zgrade. Pod krov doma sam dolazio kad padne mrak da večeram i budem nemi svedok ubitačno-dosadnom nadmudrivanju svojih roditelja. Svaka naredna nedelja otvarala je novu mogućnost, a svaka mogućnost me je ispunjavala do vrha. Dani su imali svoj ukus i miris, neuhvatljiv kao vetar na morskoj obali koji se poigrava suknjama mladih devojaka. Bili su puni kolora i nekog neshvatljivog smisla.

Optužite me što sam izdala sebe, jer sam mu dala komad svog mesa da mu nahranim glad za mnom. I što više nikada sit neće biti.

Optužite me i za glad u svetu!

Okrivite me, jer nisam bila junak već ratnik u sukobu sa svojom željom i predala rat.

Recite da sam bila kukavica koja mu je obletala oko gnezda da bi podmetnula jaje sumnje, kako bi ga srušila i sagradila mu kulu od papira.

Optužite me za zločin protiv časti!

Budila se iz tame obremenjena stiskom  košmarnih snova, što su joj obavijali oči čvrstinom paukove mreže. Jedva bi ustala terajući san od sebe i onako bunovna i zatvorenih očiju, napipavajući zidove stigla do umivaonika i umivala se dugo dok hladna voda ne bi oterala san. Zatim bi otišla u hladnu i praznu kuhinju, svu u mermernim pločicama i kuvala kafu. Tek je svitalo, videli su se obrisi neba iznad grada.

Pored njega je protutnjao autobus sa natpisom STARIJI GRAĐANI ODLIČAN IZVOR NOVIH ORGANA. Nevjerica ga je zaledila. Vremensku mašinu je podesio napedeset godina unaprijed,  ali je izgleda došlo do greške.

Da li je moguće? Da trenutak najveće sreće bude deo naslonjen na najveću tugu, da eksplodira skoro u isto vreme? Manični strah i žudnja, bacali su ga i vrteli iznad tela koje je nemirno spavalo. Andrej M., spavao je mirno, i lebdeo u bezdanu more, možda nije prošlo ni čitav sat kada se njegovo, polubudno oko, slepilo sa kazaljkama. Ili je u komi sna, već dugo borio se, da udahne trenutak izgubljenog života.

Imala je oko šezdeset i pet godina. Izborane ruke, nadlanice istačkane pegama i tugu u očima. Sedela je na sedištu do mene u prepunom autobusu i sve do granice reč nije progovorila. Gledala je kroz prozor, ravnica se sporo kretala mimo nas, bilo je zagušljivo i nekako sumorno, iako je dan , koji se bližio kraju, bio pravi prolećni, vedar, topao, suncem obasjan. Nekoliko sam puta pokušala da zapodenem razgovor, ali je samo odmahivala rukom, i brisala suzu krajem crnog šala žalosti koji je nosila oko vrata.

Gomila  starih slika, pohabanih, izlepljenih selotejpom, stajala je na stolu pred njom. Smejala se tiho i polupijanim pogledom prelistavala uspomene. Napolju, mesečina  je kupala krovove i lomila se kroz  vrelinu vazduha prvo u njene oči.  Sedela je skupljena na stolici, a mesečina joj je crtala krila od zvezdane prašine po glatkim leđima, znojavim od uzburkane emocije. Tiha letnja noć, smo ona, mesečina i uspomene.

Sedi Kata ispred kuće u jednom sremačkom selu, ponoć već beše prošla i gleda u ono nebo posuto zvezdama, pa se seti kako je kod nji` došla poslom Marenka, Slovakinja i ostala bogme, eto, već drugu godinu. I poče ona da priča, nit je ko sluša, jer svi polegali iako letnje vreme, njena drugarica, mala, debela Jula, podvila ruku pod glavu i spava na klupi, i hrče poluglasno, a njoj se čini da ona to njojzi zbori.

Jedna polovina je svojim vatrenim okom pogledala u udolinu dlana Druge polovine, u ruci se valjuškao žir. Zagledala se u oči svoje slabije strane i rekla: „ Danas se ovdje rastajemo, naša je duša prevelika za jedno tijelo, počela se razlivati, vrijeme je da se podjelimo, odavde krećemo u nezavisna putovanja, ali ćemo se iznova nalaziti pod krošnjom hrasta. Vidiš li žir sjetićeš se mene."

Sećam se kada sam bila komad gline. Nečije ruke su me mesile i stiskale i smejale se zbog moje mekoće. Kada bi im dosadila počeli bi da me pljuju i psuju. Sećam se da sam se od toga osušila, ali, seme neke biljke ostalo je da čuči u meni. Nečije dečje ruke bi me nevešto kidale i tako bi po malo prelepe duše utisnule u mene. Ostala bih na tim malenim dlanovima često osetivši nesvesni, dečji poljubac. Tada sam dobila svest o ljubavi.