Kultura i umetnost

Ni kao klinka nisam maštala o princu na belom konju, beloj venčanici, beloj posteljini na bračnom krevetu koja bi iz ljubavi pocrvenela da bi je dokazala. Ne, taj trip nije bio moj. A kamoli kad sam odrasla dovoljno da ne znam šta hoću nego šta neću. Neću da se vežem. Ova kiša mi briše tragove Ivanovih lanaca. I grad će da potopi, ali bez „tih“ okova se neću udaviti. Nebo cmizdri nad zemaljskim zlom. Nisam bila mokra do gole kože, nego do kostiju, koje bih sebi oglodala da sam mogla.

Pogledaj u sebe, ti što se spandjavaš sa djavolima, dok pleteš uspavanku noći,  dogovori se za dogledno vreme da vam se pogledi sretnu pod jorganom strasti. Ti nikad nećeš znati za jutra u kojima ona grize svoje usne, do krvi, izranjavane kao da su je kljuckale ptice, a mačke mjaukale po čitavu noć pod prozorom, ne dajući joj san na oči.

“Vidi!”reče Stana zamišljeno, sa cigarom u uglu usana,”Ti si dete sreće, čeka te uspeh…”

“A, joj! Nadam se da će jednom tako biti, tetka Stano! Sve neko crnilo oko mene, tuga, bolest… Imam trideset godina, bolesne roditelje, nemam dečka! I kako da ga imam? Ne izlazim, niko mi ne dolazi, uh, živote! Jedva sastavljam kraj sa krajem!”u dahu izgovori devojka koja je sedela preko puta.

Komadi stakla premazanog sivim naslagma starih kiša propuštali  su jedva toliko svetla da se na nameštaju u stanu ne primete zubi starosti, a da paučina po ćoškovima leluja kao senka iskrzanih lampi. Svetlo je skrivalo mnogo više nego što je otkrivalo, ali nije moglo pokriti mirise ustajalog duvanskog dima i neoprane garderobe.

„Viktor! Da to je moje ime, koje znači pobedu, a kako otužno ironično, ne znam za pobede, kao ruganje, užas.“

Šaputao je Viktor, brišući nataloženu prljavštinu sećanja. I ovoga dana, oblici praznine su ga posećivali, samo su se oblici menjali, kao što se smenjuju i oblaci, na vedrom, tmurnom, sunčanom ili po tami mesečine, nebu. Smenjivali su se, pretili, rugali, nanosili bol, ali svi oblici rađali su se iz jednog jedinog oblika, nepodnošljive praznine.

Ušla je u moj salon tog jutra, žustrim, odlučnim korakom, samo par minuta po otvaranju. Još nismo ni kafu popile, moja učenica Daca i ja, bio je utorak, dan u kojem ne zakazujem nikome, samo za lutajuće mušterije, kako mi frizeri to volimo da kažemo.  

Ustao sam kao i svako jutro, negde po ustaljenom terminu oko osam. Uobičajena rutina -WC, kuhinja, pristavljanje kafe i onda palim kompjuter. Dok sam sedao na stolicu ispred monitora, začuo sam šuškanje iza zavese, na otvorenom krilu od prozora. Okrenuo sam se i primetio obris male golubice. Ustao sam i polako prišao, primetivši kako pokušava kljunom da pomeri zavesu, kao da pokušava da uđe unutra. Osetila me je i poletela…ja sam prišao prozoru i roletnu, koja je bila izbačena, privukao.

- Jebi me, Savo!

- Ne mogu više, Vera.

- Zašto?

- Jer sada s tobom vodim ljubav.

 Ima li razlike između jebanja i vođenja ljubavi? Muškarci govore da ima, ali će žene reći da nema. „Vera je gola“, a ja sam ogoljena Oljinom recenzijom.

Odlomak iz recenzije

Probudio se u maglovito jutro, gledao neko vreme kroz umrljane prozore u  povijene grane drveća. Kiša koja je svu noć dobovala po krovu, ušuškavajući ga u spokojan san, nakratko beše prestala, a sad je ponovo počela da pada. Osećao je hladnoću izmedju zidova, mada je to bio subjektivan osećaj, pa je zatvorio oči nanovo želeći da oseti toplotu meke posteljine. Miris pečenog hleba i kiflica je dopirao iz kuhinje, što je njegova brižna supruga umesila za njega i decu.

Što je bilo juče, to može i da se zaboravi, što se dešava danas, o tome se ne treba razmišljati, ono što će se desiti sjutra, ne želim znati.

A ljubav, ljubav ću kao kaznu poželjeti nekom drugom, ja ne želim više da sanjam.

Misli su mi sitan pijesak, uzdasi teški kao valovi. Uthnem, porinem, pa opet negdje izronim.