Kultura i umetnost

Sedela je i pušila, ćutala je, a lomila se, raspadala se i pono sastavljala. Sa svakim izdisajem nestajala, a sa svakim udisajem ponovo nastajala. Kada je cigareta dogorela, ponovo se uspravila, a u očima joj se rasplamsala ona životna vatra koja gori samo u onima koji su zaista živeli.

Neposredna, kao i njeni radovi, mlada umetnica pokušava da vrati veru u ono što je esencijalno. Ljudsko.

Prvo sam bila ljuta. Mislila sam i naglas govorila da ću ga istući kada ga nađem, a onda sam se prelomila... "Gospode, Bože, pomozi mi!" prvo sam govorila u sebi, onda šaputala i na kraju glasno govorila.

Čekala ga je... Gledala kroz prozor, kuvala dve kafe, spremala ručak za dvoje. „Nema ga na spisku poginulih“. Nikad te reči nisu oprestale da odjekuju u njoj, kao ni vera da če se pojaviti, iznenada...

Kurt Kobejn je govorio: “Ukoliko umreš onda si srećan u potpunosti i tvoja duša nastavlja živeti negde drugo. Ja se ne bojim umiranja. Totalni mir nakon smrti i pretvaranje u nekog drugog je najbolja nada koju imam.”

Osamdesetih godina prošlog veka, kada još nisu postojale razne društvene mreže, postojala je jedna radio emisija na radio 202 koja je spajala ljude. Zvala se”Ozon” i puštala se nedeljom od 20h. Voditelji su bili Vlada Jevtović, sada pokojni i Darko Kocijan, sjajni ljudi koje sam imao čast da upoznam.

Dragana Simić

Zajedno spavali i zajedno se budili. S jeseni bi mahali odlazećim pticama i čvrsto obećavali da će im čuvati domove dok se ne vrate, a s proleća nestrpljivo čekali prijatelje da pojave na horizontu. Pa ipak...

„Da li tako miriše neuspeh? Razočaranje? Gubitak?“ pitala se, a tako se i osećala. Bila je svesna da drhti i gubi kontrolu nad svojim telom, ali ne i pokreta koji je napravila dok je sa druge strane dolazio Željkov pospan glas: „Halo, Ivona, šta se dešava?“

Gost potrala Aleksandra Lazarević