Kultura i umetnost

Te se večeri zaklela da više nikada neće pisati pesme i počela da piše mušku priču.

Nije ustajala. Mirno je sjedala pod mjesečinom na čistini.

Velika senka stajala je naspram njega, a ostale u redu sa jedne i druge strane.

Palate na obali preko dana izgledaju kao stari koferi izlizani od putovanja.

Imala sam tu privilegiju da lično upoznam Sašu Micića - Monegorijasa, da pišem o njegovoj magiji Beograda prenesenoj na platno sa koga diše uvek vrelo, a sada imam potrebu da napišem i nekoliko reči o čoveku iza platna. Jer, šta je to slika, ako ne čovek od koga se rađa.

Na nepuna dva dana vožnje od ovog ratnog bojišta, u ruševinama, pronađen je još jedan dečak, približnih godina kao zarobljenik kojeg su pronašli na drvetu kruške.

E, sad, bezbrojne su stranice o ovome napisali mnogo umniji ljudi no što može jedna prastara violina kao što sam ja, ali ispričaću vam svoju priču koja počinje i završava se ljubavlju, baš zato da se uverite da nije svojstvena samo živim bićima.

- To i hoćemo. Dosta je bilo naše superiorne moći, neka posle našeg nestanka neka druga bića vladaju ovom planetom. - reče vodja.

-Bi li se kladio? Ako ti ispričam priču i to istinitu i još te i rastužim, hoćeš li reći na glas da sam veliki kao čitav jedan život?

Ma, Netta je super i zaslužila je da pobedi svoje protivnike, koji su dolazili sa stereotipim pesmama, poput onog nesrećnog italijanskog antiratnog švedskog stola. Ispalo je kako treba.

Pages