Kultura i umetnost

Spustila je krotko njušku na moj dlan i gledala me upitno svojim krupnim bademastim očima. Od zaprepašćenja što je vidim nisam mogao ni da se pomaknem ni da progovorim. Nestala je pre četiri godine, kada je otac umro, a mi nekoliko dana zaboravili na nju. Zvala se Lola, bila je ženka nemačkog ovčara i sad je već  imala jedanaest godina. Kao dvomesečno štene sam je uzeo iz azila za životinje, i odneo ocu u selo. Bio je jako usamljen otkako je postao udovac, a odbijao je da se preseli kod nas u grad.

Kada je ušao unutra, Radovana je najpre dočekao onaj teški miris ustajalosti, prašine…unutrašnjost je bila puna smeća. Vre'e od brašna su bile razbacane svuda, prosuto brašno se slepilo po drvenim daskama, sutra će i ovde imati posla dok to sve ne raskrči. Dvadeset godina nije niko skoro kročio u unutrašnjost stare vodenice. Noćas će, ipak, prespavati napolju, ostaviće sve širom otvoreno da se smrad malo izvuče. Izašao je i raširio svoju prostirku od starog ćebeta, koje je nosio sa sobom…legao na nju i zaspao.

Na atlasu oblaka sretaćemo se sve dok se naše vreme ne ostvari i duše nam se spoje u jednu.

 

Kamen

„Daj da budem onaj koji tješi, svakom onom koji zna da griješi.“ ( Teške boje, Majke)

 

Pismo Svetoj grešnici

 

-Ti nisi sretna.- rekao je kao nepobitnu činjenicu, kao aksiom za koji se ne postavlja pitanje zašto, a hteo je da mu to opovrgne, da dokaže da je njegova teorija neosnovana.

- Zašto to misliš?- upitala ga je sa osmehom, praveći se da ne zna, dok je stavljala uzrelo groždje u pletenu korpu, a onda se osmelila pa je vragolasto strpala jedan grozd u usta. Želela je da je dalje ispituje, da flertuje sa njom, da je ponese u naručje u šipražje i da je ljubi po ogoljenom vratu, vrelinom da ubije vrelinu vazduha.

Gruba je igra sudbine da si sve svoje žene obezbjedio, a ja te bezuslovno volim sa ivice propasti. Zvuči kao poetska pravda za jednog poetu.

Ponekad mi od tebe treba samo "Jaka si, izdržaćeš",  da se ne raspem skroz.

Ali žena sam i rasipam se.

Potom potonem u šaputanja..

Gledajući Penelope Cruz kako igra uz Bijelo dugme (Twice born), odmah sam sebe stavila u poziciju potčinjenog posmatrača. Bele, južnjačke zube i rege kapu koju fura u filmu, je zanimljivo doživeti u korespondenciji sa yugomuzikom. Uopšte videti glumicu ovakvih kvaliteta kako veselo đuska uz naš jezik je zaista nesvakidašnje. Gluma je neprevaziđena, način na koji se njiše, kao da razume svaku reč, a pritom znamo da srpski razume kao i japanski.

Viktorov san, nije bilo uobičajeno vreme.Prezirao je rutinu,ni u mladosti nije voleo šablone, a sa godinama u kojima je, ni star da nestane, ni previše mlad da juriša na vetrenjače. Samo je skrivao se, ne iz straha, već iz potrebe da ne isparava svakoga trenutka, u praznim pokretima bujice gluposti. U njemu je živeo on i jedna silueta. Poznavao ju je, oduvek, mada je nikada nije susreo.Ona je živela u njegovoj sobi, u mislima, strastima, uvek ga je pratila, nevidljiva i opojno zanosna.

Plavokosa devojka je trčala morskom obalom. Oko njene glave skakutao je „konjski rep“. Padalo je veče i sunce se utapalo u nedogled. Pre bi se reklo da je ulazilo u more da se još jednom okupa i osveži pred spavanje. Bilo je jarko rumeno kao obrazi lutke od krpe koju sam kao dete imala. Zvala sam je „Lutka molovana“. Sa sledlećim pogledom ka horizontu, zaključih da je sunce zaronilo i otišlo na drugu stranu sveta. Nastupilo je međuvreme -  period ni svetlosti ni tame.  Bonaca.

Dva dana sam pokušavala da pozovem jedan jedini broj koji je postojao u Verinom telefonu. Bio je stalno nedostupan. Ostavila sam nekoliko poruka na govornoj pošti, objašnjavajući ko sam i zašto je telefon kod mene.Napisala sam adresu i svoj broj telefona, uz molbu da mi se javi kad pročita poruku, ali odgovora nije bilo. Trećeg sam dana, u rano prepodne, povela decu, Luku i Anu, u park nedaleko od kuće, i dok su veselo skakali po trambulini, prišla mi je visoka crnokosa žena i pitala na srpskom, da li imam upaljač.

Pages