Kultura i umetnost

-Imate li nešto da kažete pre nego što objavimo presudu, generale?-reče sudija.

-Da. Želim da kažem da se ne osećam krivim za sve što sam radio za vreme ovog rata. Ja sam vojnik, otkako znam za sebe obučavan sam za to...samo sam radio svoj posao.

-Vaš posao je odneo milione i milione žrtava, da li ste toga svesni? Da li ste svesni koliko patnji je proizveo taj vaš posao i koliko porodica je uništeno?-upita sudija.

Videla je sebe u svima njima po malo. Bila je ponosna.

Prvo što je ugledala, posle višedecenijske hibernacije, bila je Ona, njena slika joj je  oduzimala dah. Znala je gde se nalazi i zašto je tu. Bila je umorna, ali je osećala kako joj se vraćaju snaga i koncentracija, kao i ostale funkcije. Na ekranu su se smenjivale cifre i druga, razna obaveštenja. Povremeno su se pojavljivale reči dobrodošlice, zbog kojih se devojka nasmeja i pomisli kako su vrhunski naučnici Svegalaktičke organizacije na sve mislili.

U samovanju, izabranom da lepota ne odlazi uzalud u oči nedostojne lepote, poželela je da iza sebe ostavi portret.

Pokojni je stric pod tim drvetom zaprosio strinu, a ona pristala i u stablo su bili urezani njihovi inicijali.

Ne tražim zavičaj, znam odakle sam, tražim samog sebe.

Naći ćeš neku devojku sa kojom ćeš sve to imati, porodicu, decu...

Ana, jednostavno, nije pila čaj.

Bila si sva od znakova. Bila si znak.

Izvlačiš me iznad površine vode, zadržavaš dah, a ja zadržavam želju da preživim.

Pages