Kultura i umetnost

Razdanjene noći i svetla malog grada na obali Egejskog mora su se razlivali ulicama bez trotoara. Načičkana kola kraj puta su ometala lokalnog psa u dremanju koje nema kraja i konca, koji tu, baš na tom mestu, između pesaka i kontejnera, leži i ležao je dok se ovaj grad još nije izgradio. Opominje prolaznike da koračaju polako i pazljivo, podseca da nisu prvi koji gaze ovaj pesak pun zlatnog zrnevlja. Poput Kerbera postoji ovo misteriozno bice koje menja obličje iz dana u dan, iz veceri u jutro.

“Gde si bila nesrećo? Ceo dan te tražim!”

“Svašta, zašto bi ti mene tražio? Ne razumem, ne trebaš mi, ne volim  te, neću te i ti mene tražiš?”

“Slušaj mala, dok smo pod istim krovom, tj nebom, ja na tebe pazim!”

“Vidim…”reče podrugljivo mala, pa nastavi zamišljeno,”šta si ti meni? Hajde, objasni mi!”

“Ja sam ti sve! Ja sam ti otac i sve što možeš da zamisliš po muškoj liniji…”

Kroz zamagljeno prozorsko staklo pokušavao je da dodirne krov... To je ta kuća koju svakoga jutra sa prozora dodirne pogledom. Između dva opuška cigareta, dve neispijene šolje kafe, ustane prošeta do prozora i između...

 To nisu jutra, dani, to su skrivanja između predaha ophrvanih bizarnim sadržajem. Između njih, u intervalima, odvijaju se uzdasi, pogledi u neodređenom pravcu, besmislena nadanja u čudo i pogledi u krov kuće broj 3.

Soba u malom pansionu na kraju varoši, u kojoj se probudio, bila je čista i uredna, ali mu ne bi smetalo ni da je bila zapuštena kao mansarda iznad krčme u njegovom rodnom selu, u koju je ušao posle susreta s Anom i poručio bocu domaće rakije. Jovo, stari krčmar, ga je poslužio, i podignutih obrva, pitao : „ Nešto za pojesti, gospodine?“ „Evo ti moja jetra, baci je na žar, da ne jedem sirovu...“, rekao je, s gorčinom u glasu i maknuo stolicu u stranu. „ Sedi, stari, pij sa mnom. Možda me se i setiš.

Tog jutra nije stigao putničkom klasom, kao u pesmi. Došao je na olovnim nogama, teškim zbog odluke koju je doneo. U kofer je spakovao budućnost nemogućih mogućnosti, a ja sam bila nemoguća i sebi i njemu i nama. Tog je jutra računao na nas. Nisam znala matematiku i oduzela sam se da bih mu sabrala misli. Skinula se do kostiju. Svoje meso mu ponudila na tanjiru. Bio je gladan, a ja sam se zasitila njega. Želela sam da budem čovek, ali ne i da mu budem žena. Spustio je zatvoren kofer pred moje noge, a otvorio sebe.
-Udaj se za mene ili odlazim zauvek.

Starac je u rukama premeštao gumenu loptu, stiskao je želeći da njegove ruke ništa nisu izgubile od snage koju je posedovao. Bistre, plave oči i odlučan pogled su odavale starca još uvek razboritog ni malo senilnog, kao što su to ponekad pokazivale njegove nostalgične reči kada bi ponekad utonuo u sećanje, u život kakav je nekad imao.

Bili su upečatljivi, nekima možda i pomalo smešni. Nasukani o hridi neuronsko - neuračunljive, ali vrlo precizno navođene ogromne želje. Pozno probuđeni ljubavni brodolomnici, iskrcani na sopstveno egzotično ostrvo.

Bili smo samo oblici svjetlosnog traga negdje u etru, hiljadama kilometara udaljeni od planete zemlje. Na zemlju si došao prvi,želio si biti siguran da ćes biti tu kada se konačno odlučim za prelazak. Nismo se dobro dogovorili , tvoj život je iznikao u grubom planinskom i surovom okruženju, moj, ne tako daleko, ali kulturnim naslijeđem i pitomom obalom mora koje je zapljuskivalo moje djetinjstvo, dovoljno daleko da se izgubimo.

Ne daj se, Petre, dok te godine čupaju iz korena, skidaju s lica koru crtajući ti boru na licu.

Zaustavi vetrove  da ne raznose tvoje lišće u odaje umornih  i sumornih sećanja. Nemoj da pamtiš zaborav i ne daj mu da se on tebe seti.

Osetila je miris paštete iz njegovih usta. Bilo je to čarobno povezivanje dva deteta u igri žmurki. On, vazda, musav, ali uvek spreman da se dogovara, tako divan u toj saradljivosti sa najboljom drugaricom.

“Marina”, veselo će on unoseći se u njeno lice,”ko sada žmuri?”

“Kako ko?”omamljena onim mirisom paštete,”pa, ti, naravno!”

“Zašto uvek ja?,”tužno i radosno upita Ivan.

Pages