Kultura i umetnost

„Posejali smo seme ravnodušnosti u danima koji su prošli. Stojimo, svako na svojoj obali, i gledamo kako protiče reka života u bespuću između nas. Most koji su gradile naše ruke, naše oči i misli, trošan je i nesiguran. Vrtlozi ispod njega prete da ga potpuno sruše, a odbrane niodkud. Želim da se pozdravimo i oprostimo jedno drugom nedosanjane snove i propuštene prilike i da krenemo dalje, bez gorčine i jada što nije moglo drugačije. Možemo li to?“

Marko je živeo u braku sa Ivanom već dvadeset godina. Imali su srećan i skladan brak u kome su dobili sina i kćer. Marko je radio kao preduzetnik u građevini, a Ivana je bila službenica u banci. Jedno jutro su pili kafu i dogovarali se o kupovini nekih stvari koje su planirali. On se spremio da ode do banke, da podigne neki novac, dok se Ivana spremi, pa da posle krenu zajedno.

Putovala je eonima kroz svemir. Od dugog puta lice joj je potamnilo, a prsti do neprepoznatljivosti izdužili. Nije bila sigurna gdje će ga tražiti. Bilo je to na nekom ratištu,  sada već davno zaboravljene planete, na kraju udaljene galaksije. Sreli su se i zavoljeli kao svi mladi ljubavici. Natjerani da se silom rastave od tada se dozivaju. Ostavljaju jedno drugom poruke u repovima zvjezda padalica, ponekad ostave šapat u krateru nekog manjeg meteora. Jednom joj je čak ostavio dah svoj u izmaglici nove planete u rađanju.

Pokušala sam, jednog prolećnog dana, da zaljuljam Mesec. Trebalo je da mu poremetim dosadnu putanju usamljenog pesimiste. Najuzaludniji je bio pokušaj da mu osvetlim tamnu stranu, na šta se on još više zgrozio nad činom beskrajne ljudske umišljenosti o sopstvenoj moći.

To je bio sasvim običan dan, ni lepši, ni ružniji od svih koje pamtim. Dobro se sećam baš tog prolećnog, bezličnog dana želeo sam da umrem. Kako? Jednostavno, da ispijem kafu, popušim dve cigarete, istuširam se, pustim svoju omiljenu muziku, zatvorim oči i... Misite da sam lud, ko mi daje za pravo da ja odredim trenutak smrti? Znao sam da je to taj dan, duboko u srcu, znao sam da više ne postoje tuge koje sam upoznao, kao ni radosti koje su me podizale do zvezda.

Krstovdan, leta gospodnjeg, ne znam kog. Nije ni važno. Ovde se vetrovi ukrštaju od postanka vremena, a danas je dan kad se bore za prevlast. Koji nadvlada, njegova će godina biti. Nemilosrdni su, ne štede se u borbi, kao da je svaka od njih poslednja; kao da će vreme nestati, povući se, zatvoriti u školjku sa dna mora, a onda će to isto more progutati zemlja.

Prilazeći vratima stana, Srđan je čuo razgovor i nepoznat muški glas:

-Tata! Imamo gosta!-čuo je glas svoje ćerke dok se izuvao.

Ušao je u sobu i na kauču video momka koji je sedeo pored Milice.

-Dobar dan! Ja sam Antal!-reče mu on ustajući i pružajući ruku.

-Ja sam Milicin otac, Srđan!

Sinoć sam kosu oprala , pažljivo je isfenirala, ispeglala. Probudila se jutros sva u kovrdžama. To je znak da su se smjenile. Ona druga se vratila.

Vratila se i već prvim pogledom u ogledalo, desnim okom me prekorava za izbore napravljene tokom zime.

"Mogla si biti malo pažljivija",  potom okreće tijelo, lijevo i desno naspram ogledala, da vidi kolika je šteta učinjena i koliko će truda morati da uloži da bi se ljeta vratila u formu.

U zagušljivom i prljavom kupeu bio je samo jedan muškarac srednjih godina. Izborano čelo je odavalo zabrinutost, ali ukočeni pogled zagledan u daljine govorio je o smirenoj duši uprkos bogatom iskustvu. Već dvadesetpet godina bio je plaćeni ubica. Nikako nije mogao da se seti kako je i zašto počeo to da radi? Kako se desilo to da ubije svoje srce i zameni ga nekim neljudskim? Nije imao nikakvih osećanja, nije se nasmejao poslednje tri godine, a nije ni zaplakao ili se sažalio nad žrtvom, nikada. Bio je to posao kao i svaki drugi.

Svakoga jutra, tačno u četiri sata, budio bi se Damjan. Uvek bi budan, zatvorenih očiju, pustio da protekne još nekoliko minuta, kao da bi mu to vreme zaokružilo odmor i san. Sledila bi rutina. Dok se kafa kuvala, on bi se tuširao, spirajući budući umor, vraćajući svežinu za još jedan novi dan. Stojeći, ispio bi kafu, uz obaveznu cigaretu, šetkajući se po kuhinji, i zatim bi krenuo na svoju svakodnevnu stazu.

Pages