Alternativa nema Evropsku uniju

Može se slobodno reći da niko danas ne liči na napuklinu od nekadašnje Jugoslavije kao što je to Evropska unija. Na prvi pogled oaza mira i spokojstva, danas se pretvara u nemir i nespokojstvo, sa strepnjom njenih građana da uđu u neki trgovinski centar, prošetaju gradskom promenadom ili odu na neki koncert, plašeći se da će neki ludak bez trunke savesti početi da im kida udove tela i prosipa mozgove po avenijama poznatih prestonica. Oni su svedoci kraja epohe stabilnosti, vrednosnog sistema i ukidanja politike identiteta. Oni su svedoci ubacivanja američkog virusa čija se egzistencija zasniva na raslojavanju, klasnom i ekonomskom sukobu Evropljana od Madrida do Moskve. Oni su svedoci da preživljavaju barem deo onoga što su radili drugima. Prvi pucnjevi su se dogodili, još ostaju barikade, opkoljavanje kasarni i diplomatska misija sa Cimermanom na čelu koja će dodati ulje na vatru sa ciničnim vašingtonskim kezom na licu.

Na pitanje: šta rade velike kompanije u zemljama bivše Jugoslavije?, ili još preciznije: šta radi recimo Megle u Kragujevcu i još stotine kompanija koje su preuzele prehrambenu industriju u Srbiji?, svaki vlastodržac će reći da je to dobro, jer oni zapošljavaju hiljade i hiljade radnika, dok se neko ne zapita: kakav je rezon prodati ekonomiju koja ima svoje resurse, kadrove i solidno tržište?

Dok smo se mi bavili ratovima za jugoslovensko nasleđe, oni su imali jasan plan: osvajanje tržišta u ovom delu Evrope kao alternativa sve većoj ekonomskoj trci u Zapadnoj Evropi, pa je ovaj deo postao sigurica u pustošenju domaćih proizvodnih kapaciteta, prenosu profita i popunjavanju rupa u vrtoglavoj ekonomiji koja prehranjuje potrošačko društvo.

Borba da budete region koji će najviše profitirati od Evropske unije više ne pije vodu. Imaju oni važnija posla- čuvanje svoje teritorije od nemira i nespokojstva, od straha da Evropa postane najnesigurniji deo sveta za življenje.

Prepoznajući u nama grbavce i mutavce koji su bili nesposobni da prihvate različitost i multikulturalnost,sami su se suočili sa bezizlaznom situacijom autoterorizma i bumerang političke varijante. Što su nam više nametali devizu Evropska unija nema alternativu ili Evropska unija ili smrt, mi smo sve više postajali svesni da nemamo šta da izgubimo. Ostaje nam da spokojno čekamo razrešenje drame, čiji će epilog nadamo se biti u devizi da alternativa nema Evropsku uniju, jer sa njom ovakvom, ranjenom od sopstvenog dehumanizma, ni nama pod njenim okriljem neće biti bolje.

Ivan Novčić