Arheologija duše

O jezivom ubistvu Tijane Jurić rečeno je sve što je trebalo da se kaže; nažalost, i  mnogo više nego što je trebalo. Ne smem, i ne umem da dodam ništa, osim najiskrenijeg saučešća porodici i želje da se tako nešto više nikada ne dogodi.
              Odvratno,  nekrofilno medijsko iživljavanje dokaz je koliko smo kao društvo postali rezistentni na zlo. Samo je pitanje šta ćemo označiti kao poželjno, a šta kao nepoželjno izražavanje surovosti. U nas su najgledaniji reality programi u kojima se ljudi pljuju, vuku za kose, šamaraju i gađaju flašama i stolicama, počev od Skupštine do Velikog Brata. Mi smo „ta ekipa“ koja puca na svadbi, kad nam se rodi dete, kad proslavljamo pobedu svog tima, čak smo i kraj bombardovanja – kakav oksimoron – proslavili pucanjem. Mi smo zadojeni epovima i junačkim pesmama, ali pošto su nam kukavički nosevi zaglavljeni u mišjim rupama, jedino što pokazujemo javnosti su zadnjice. Mi smo društvo herojske tradicije koje ne sme da se pobuni protiv alavih štetočina na vlasti. Mi smo društvo koje blagonaklono gleda na batinanje žena, dece, i uopšte slabijih od sebe. Društvo koje jedva čeka priliku da „nekom mater“, mada se, istini za volju, mnogo toga završava na neumesnoj verbalnoj agresiji.
               Zato smo sa radošću dočekali internet eru, doba društvenih mreža, jer možemo, anonimni i zaštićeni iza debelih zidova, do mile volje da bljujemo gnev i žuč i imamo utisak da smo veliki borci za život i pravdu.  Ne mislim da je društveni angažman ove vrste nepotreban, ali deljenje informacije, pa i svaki komentar na nju, ima smisla ako je plasiran u pravo vreme, pravim ljudima, i sa merom. U protivnom, može biti  dolivanje ulja na vatru – i dalje gušenje i inače stidljive i neprimetne čovečnosti. Rasprava o tome šta bi neko uradio zločincu, kad bi ga se domogao, nepotrebna je i suvišna. Tu se ljudska savest umiruje plivanjem u katarzičnom moru društveno prihvatljivog nasilja, koje, međutim, svojim užasavajućim pojedinostima i morbidnom maštovitošću strašno zabrinjava. Jer: to nije neposredna reakcija, nalet adrenalina, „bori se ili beži“. To je spremnost da se hladno, smišljeno i sistematski okrvave ruke. Bes i bol je razumljiv, ali ne i takva jednodušna rešenost da se još jednom ponovi neljudski, monstruozni maltretman drugog bića, ma bilo ono i krivo, spremnost da se sprovede što teža, gotovo sadistička, i u  sadizmu – koji ne zaobilazi ni porodicu ubice - neverovatno kreativna odmazda.
              Razume se: napisati nešto na društvenoj mreži ili uraditi to, nisu iste stvari. Pa ipak, jezik je nešto čime najpre dolazimo u kontakt sa svetom, aparat za simboličku komunikaciju koja nas i čini ljudima. Stoga bi i njega trebalo vaspitavati i negovati. Sufisti kažu: pre nego što nešto kažeš, neka tvoje reči prođu tri zlatne kapije: kod prve se zapitaj – da li je to što hoćeš da kažeš – istina? Kod druge – da li je neophodno? I kod treće – da li je ljubazno,uljudno? Internet je, uopšte uzev, mesto gde se ove kapije u trku preskaču. Mada je to, naravno, najočiglednije kada su u pitanju reakcije na ružne, loše, neprijatne događaje, prosto bode oči potreba da se često i neadekvatno „sagovorniku skače u oči“.
              Zanimljivo je kako mnogo ljudi ne smatra da je uljudnost i mera uopšte potrebna, pa vele: najjasnije životne istine spoznali smo kad su nam ih surovo izručili pred noge. Ima, verovatno, i u tome logike; nekada je nužno protresti misli, izazvati tektonski poremećaj u mozgu; ali nisam sigurna da reči ne bi bile isto tako delotvorne i da su oprezne i pristojne. I  pri tom ne mislim na odsustvo psovke ili vulgarnosti: mislim na odsustvo želje da se neko povredi. Probuditi, ne povrediti. Sadržaj onoga što je rečeno ostaje isti i onda kada se saopštava sa merom i bez grubosti. Nikada ne možemo znati šta se može slomiti, nepopravljivo.

Moja prijateljica, arheolog, govori, u šali, o svojoj profesiji: „Mi smo suptilni i pouzdani,  jer smo naučeni da se prema krhkim predmetima odnosimo sa oprezom, nežnošću i pažnjom. Da ih čuvamo.“
Neki ljudi su, mada često ne izgledaju tako, osetljive stvarčice, kao dragocen komad neolitske keramike. Duše je teško sastaviti kada se jednom smrskaju.

Iva Radović