Bljesak iz prošlosti

Bilo je to u utorak, 9. septembra ove godine, tačno u pola osam. Drugi Dnevnik RTS-a počeo je opširnim vestima iz Kine: saznali smo da je to jedna ekspanzivna država, najmnogoljudnija, moćna svetska sila sa najvećim rastom bruto nacionalnog dohotka, jedna od kolevki civilizacije, te je stoga prirodno da srpski premijer u pratnji guvernerke (ne guvernante, zlobnici!), udostoje posetom svoje kineske kolege.

Od poklona poneli su plan kako da Kina kroz saradnju sa Srbijom još malo poveća privredni rast. Saznali smo da dva udaljena naroda veže zajednički plivajući kurs domaće valute i da na toj osnovi treba podići temelje buduće široke bilateralne saradnje. Nije rečeno šta su dobili kao uzdarje, ali ko više da veruje izdajničkim novinarima? A mogli su jednog pandu za ZOO vrt... Ili makar, igračku, da je dodamo uz maketu „Beograda na vodi“.

Nekoliko dana pre zvanične posete, srpski premijer je ljubazno obratio pažnju Kini na nepostojanje određenih međudržavnih ugovora i sporazuma i da to može da omete pomenutu saradnju, što je veliki propust za jednu ozbiljnu svetsku silu. Kina bi, izgleda, zaboravila na nas, da tamo nije zapucao, pre premijera, onaj countryboy Milićev, u nameri da se sakrije među dve milijarde Kineza od ruke srpske pravde. Po rečima ministra policije, to je bilo vrlo smešno i neukusno od njega, tako neestetski, te je uhvaćen i isporučen, ne za dve nedelje, nego za manje od nedelju dana, koliko je trebalo Kinezima da nađu Srbiju na mapi sveta i da provere koji član međunarodnog prava dozvoljava ekstradiciju. Tako je ovaj sitni kriminalac, da ne prejudiciram – ubica, pokazao kako se može biti društveno koristan i kada ste „sa one strane zakona“, jer je ovim patriotskim činom obraćanja pažnje podigao rejting Srbije. Još uvek je rano da sudimo, ali ovaj dečko bi mogao dobiti jednog dana i ulicu, ako ne i ime na spomeniku  kinesko-srpskoj saradnji...

Srpski premijer bio je zadivljen Kinom, ali najviše mu se dopala železnica. Pored šaha i monopola, vozići su njegova omiljena igračka iz detinjstva, te je tako prirodno došao na ideju da Kinezi treba da izgrade brze pruge u Srbiji, ali brzo: u roku od tri godine, to jest, za mandata premijera. Inače će Srbija biti primorana da – šta? Ne znam. Da bacimo kineske štapiće, zatvorimo Blok 70, naplatimo carinu kineskim uvoznicima u Srbiji? Nije rečeno šta bi bile naše sankcije, a takođe, ni reči o kineskim građanima, koji nekako žive na teritoriji naše domovine i izgleda nisu ničija briga.

Iako pokušavam da zaboravim  (već godinama šljokam svakodnevno pola litre vodke, pa zagasim litrom vina), ipak mi se čini da Kinezi nisu samonikli u Srbiji, a nije ih ni uragan doneo, već su tu po političkom programu jedne stranke sa nekim letnjim imenom, koja je vladala pre dvadesetak godina. Taj program je (isto kao i ovaj aktuelni) pominjao koridore, Južni tok, Kinu, Rusiju, Mjanmar, naftne škriljce i, naravno, brze pruge. Kad god nisu imali ništa konkretno, održavali su se na vlasti evociranjem tih koridora i brzih pruga. Priča se da  tada u Srbiji, avaj, isto kao i sada, bio medijski mrak; da je bilo nezaposlenosti, inflacije, sive ekonomije, nepravednih sankcija, pa čak i nekih lokalnih ratova. Imamo, dakle, osam od deset razloga zbog kojih smo lupanjem u šerpe oterali Onu u Rusiju, a Onog pod lipu...

Ali, Ona i On bili su, ipak, nekakvi intelektualci, okupljali su oko sebe intelektualce, milom ili silom i imali su dostojne političke oponente. Kojom bukom, kojim argumentima da oteramo ovu kvaziintelektualnu, poluseljačku i nepismenu bagru sa diplomama fantomskih univerziteta, koja nije kadra ni sopstveni program da pročita, nego reciklira tuđe političke ideje?!

Govorili su da imaju vizije i da treba da glasamo za lidere sa vizijom. To je trebalo shvatiti na medicinski način, dragi građani – imaju šizofrene, psihotične  vizije i pritom, nimalo originalne, baš kao da su prisluškivali jedan drugog pred vratima ordinacije i shvatili šta „pali“ kod čika doce, da bi se uzelo bolovanje od teških državničkih poslova. Na nama je da budemo lekarska komisija i da na ceo slučaj stavimo potpis – „Nesposoban za dalji rad. Predlog za penziju“.

Sanja Simić