Carevo novo odelo

Da li se neko seća trenutka kada se Ana Brnabić, najpre ministarka, a potom i predsednica Vučićeve Vlade, javno deklarisala kao lezbejka? Da li je ikada sazvala konferenciju za novinare sa tom temom, da li je neki novinar uradio sa njom intervju, ili barem postavio jedno, onako usputno, pitanjeo njenoj seksualnosti? Sećate li se njenog gostovanja u nekoj emisiji, u kojoj je govorila o sebi kao lezbejki, o položaju LGBTI populacije, o sopstvenom putu, o procesu „autovanja“, o tome koliko joj je to odmoglo, ili pomoglo u životu i radu – pre i za vreme Vučićeve Vlade? Naravno, ne sećate se, jer se ništa slično nikada nije dogodilo. Umesto Ane Brnabić, taj posao obavio je Vučić. Tako je u srpsku istoriju ušao kao prvi premijer koji se „autovao“ kao lezbejka umesto svoje ministarke. Da nam nije rekao, pojma ne bismo imali o tome da je Ana lezbejka, a verovatno ne bismo znali ni ko je ona uopšte.

Prva žena premijer u Srbiji, uz to i žena, koja je po svemu negacija arhetipa žene u Srba, Srbiji garantuje dugu debatu na temu „Nisam znala da sam ovo htela“.  Verujem da je u trenutku kada su sve agencije pod oznakom „hitno“ prenele vest o Brnabićkinom nameštenju na čelo Vlade Srbije i seizmološki zavod registrovao barem jedan, manji potres, jer su, premda sa epilogom „Tresla se gora, rodio se miš“, zadrhtala srca homofoba i rodoljuba širom zemlje. Nasuprot tome, nova premijerka je ostala smirena, zahvalila se na ukazanom poverenju i obećala da će poveren joj posao obavljati posvećeno i s ljubavlju.

Premijersko mesto u normalnoj državi nije i nikako ne sme da bude povezano sa krevetom onoga ko je na to mesto izabran. Građanina jedne normalne zemlje ne treba da zanima s kim premijer spava, već šta radi kada je budan.  Za to, a ne za njegove seksualne pretenzije, građani glasaju na izborima, u normalnim, uređenim političkim sistemima. U Srbiji se od trenutka Vučićevog autovanja u Brnabićkino ime, do danas više zna o njoj kao lezbejki, nego o njoj kao ministarki. To možda i ne bi bilo sporno pitanje, da je takva pažnja javnosti  barem malo osvetlila mrak u kome tumaraju LGBTI osobe u našoj zemlji. Da je od tolike priče o lezbejki u Vladi barem nekoj lezbejki u našem društvu bilo bolje. Naprotiv, nije se promenilo ništa. Izuzev jedne jako bitne stvari. Osim periodičnog oglašavanja poglavara SPC i poglavara grada Jagodine, gospodina Palme, s ciljem anatemisanja Brnabićeve i homoseksualaca uopšte, čime su naspodseali da još uvek postoje, izostala je, smem reći – očekivana, pobuna šire javnosti. Tj, onog njenog dela, koji je na Paradu ponosa, recimo, reagovao batinama ili Porodičnom šetnjom. Jesu li to homofobi i huligani ipak stavljeni pod kontrolu države, premda je njen prvi čovek onomad rekao da nema snage da se s njima izbori? Ili je to samo „gazda vezao (i dobro nahranio) kerove“?

Kako god, to zatišje je idealna prilika za novu premijerku da se pozabavi pitanjima, zbog kojih se od nje – kao prve žene na tom mestu – logično (i sledstveno) očekuje reakcija i adekvatan angažman. Ana Brnabić ima istorijsku šansu da utiče na promenu javnog diskursa u Srbiji o LGBTI populaciji kao bolesnoj i opasnoj. Da svojim primerom podstakne i osnaži borce za prava LGBTI osoba i doprinese podizanju svesti o značaju zaštite tih prava i garantovanja sloboda, koje ljudi imaju, nevezano za svoju seksualnost. Da utiče na položaj žena, na njihovu zaštitu od nasilja, posebno u svetlu nedavno donetog Zakona o njegovom sprečavanju. Ana Brnabić, možda i jedina u Vučićevoj Vladi, jeste ona koja može da bude nosilac realnih promena u novijoj istoriji Srbije.

Volela bih da verujem da Ana Brnabić to može. Ali, ne verujem. Ne zato što mislim da je nespobna. Naprotiv, nemam ni najmanju sumnju u njenu sposobnost za bilo koji posao. Ali, ona nije izabrana za premijerku zato što je sposobna, već zato što je sigurna, produžena ruka dojučerašnjeg stožera Vlade, koju ona od danas vodi. Samim tim ona je sledbenik politike, koja je instrumentalizovala homofobiju i legalizovala nasilje. Da nije tako, jedan Palma nikada ne bi bio ono što jeste, niti bi se Prajd u Beogradu organizovao uz opštu mobilizaciju policije, za koju prebijanje tranvestita u sred prestonice nije vredno sankcije.

Da je Ana Brnabić za sve ovo vreme ikada rekla: „Da, ja sam lezbejka, a sada me pustite da radim svoj posao...“ danas bi mi, barem sa one ženske strane, ma koliko se ne slagala sa njenom politikom, bilo drago što je Srbija dobila prvu ženu premijera. Istina, Srbija jeste dobila premijerku, ali mi nismo dobili ništa. Izuzev udarne vesti da je car obukao novo odelo, iako svi odavno znamo da je (oduvek) go.