Čoban tera ovčice

U ljudskoj je prirodi da uzvraća udarce. Pod uslovom da vas nisu promenili. Da ste ostali ono dete koje na svet gleda velikim očima, buni se pred svakom nepravdom i reaguje spontano. Iskreno i neodoljivo. Ljutnjom, njorenjem, okretanjem leđa i svakako skrivenim osmehom u zadnjem džepu. Za kasnije.

Кasnije, uneše u nas crvić sumnje, podeliše nas ko Ameri Jugu i izgaziše ko mače muškatlu. Pa sad, ljutite se i njorite. Pišite jedno, a radite drugo. Čekajte signale na raskrsnicama, oni svetle na semaforima, kao u Semafor Sitiju, a tu dođoše niotkuda, nepozvani, samo vas da upute. Sve u stvari samo na nas čeka, a mi dočekasmo da više nismo što smo bili. Jake reči i velike pretnje na sitne pakosti. Na velike, pak, stisne se bulja i čeka se da prođe oluja. Takvi smo jer nećemo da zastanemo i da razmislimo, jer se plašimo odgovora na pitanja koja nam se po glavi motaju, jer je lakše istrpeti i strepiti nego se mača latiti.

A vlast to zna. I igra se sa nama. Pred spavanje nas broji u toru, a preko dana dozira argumente spokoja, obećanja i slutnji. Obasipa nas primitivizmom zato što smo apatični, nestvarni i vulgarni. Sa sobom i drugima. I mi ga primamo. Svakog dana, po malo. Njaga sa ekrana. Njagove laži sa ucveljenog lica beogradskog Jude koji nam prosipa i posipa nas pepelom i čađom sramote i besčašća. Njagove krupne reči toliko su praznije što odzvanjaju po praznoj zemlji, praznim novčanicima i praznim glavama.

Ali mi znamo da blejimo. Sedimo i posmatramo jutarnje sunce i večernji pun mesec. Кao da se ne pojavljuje svakog dana iliti svakog meseca, ko riblja čorba. I kad zajalemo na njega, tu onomatopeju pretvaramo u sprdanje deleći svakojake gluposti sa sebi sličnima, blejačima, glasačima, posmatračima.

A čoban tera ovčice. Lagano. Da smo bar životinje. Tu bi našli utehe. Zakon na našoj strani. Moda i trend nas pojasaju, gazdarice i gazde oblače i titraju, hrane i šetkaju. Mi nemi i zahvalni. Od De Gola koji nas je zavoleo kad je upoznao ljude, do palanačkih mustri koje nas eksponiraju i sa nama se blaziraju. Ali, ipak smo samo sužnji, taoci svojih uverenja i tuđeg nepoverenja, čipovane brojke bez imena, kancerogene dojke koje  čekaju pregled, živa bića od krvi i mesa sposobna da ubace glasački listić u kutiju koja se može, po potrebi  i zameniti.

Previše je muke za jedan vek. Stislo, priteglo i guši ko drekavac na vodenici. Uglavnom noću. U samoći. Zna muka kad duša treperi, kad je najtanja. Кad se telo opusti, kad se ne hoda, kad se treba suočiti sa sobom. Lakše je boriti se sa drugima. Sa vetrenjačama, zmajevima i vitezovima. Кoliko nestvarnim, ali nama prijemčivijim. Jer svaki beg je spas. Od sebe, od drugih, od sistema, od države. Odlazak je jedino merilo postojanja. Da, izlazak iz tora i rizik da te se van stada neka neman dočepa. Ali i rizik se zaslužuje, a sreća se smeši samo odvažnima, srpski rečeno, onima koji imaju muda.

Zato je tehnologija očuvanja vlasti razvijena koliko i osvajanja iste. I zna se kada da se popusti, a kada da se zategne. Ništa novo pod kapom nebeskom. Sudbine današnje, sudbine bivše i buduće, sve nestaje i prestaje jednog dana. Sve što je danas više neće biti. Niti njega i njemu sličnih. Jednog dana. Dotle, budimo se i ležemo sa teretom na prsima, sa mukom i čemerom. Što od bespomoći, što od jeda razapeti između moranja, htenja i željenja.

Da je samo do njega i njemu sličnih. Dođi čobani i prođu. Nešto je i do nas. Sve hoćemo, a nikako da se dogovorimo, da nađemo najmanji zajedniči imenitelj, interes. Jedni su protiv njega zato što je on, a ne oni, a radili bi isto ili slično, drugi mrse znate već šta i brane sve postojeće, a na bližnjeg ni da se osvrnu, treći znaju kako, ali nema više sa kime, ono što je ostalo, preostalo, bilo ovde ili drugde samo je glas, niti stas, još manje ukras  ljudski i muževni.

Dragan Pajović