Crkveni brak – moderna tekovina?

U prednacrtu Građanskog zakonika, koji je, ako je verovati, ušao u javnu raspravu, predviđene su mnoge novine, kako bi naše zakonodavstvo bilo usklađeno sa onim iz Evrope, gde se pod tim pojmom podrazumeva civilizovan svet, koji vrvi od prava i sloboda, naročito onih ljudskih, nama nepoznatih. Geografski pojam Evropa, kao ime kontinenta na kome se nalazi i ova naša Srbija, nebitan je. Dakle, naziv Evropa, koristimo kao sinonim za civilizaciju čiji deo hoćemo da budemo, uprkos kulturi, tradiciji, mentalitetu...

Jedan od predloga jeste i izjednačavanje crkvenog i građanskog braka, gde je, do sada, jedina priznata forma bila ova druga, dok se crkveni brak sklapao po dogovoru supružnika i predstavljao čin slobodne volje i uverenja što je, u krajnjoj liniji, u redu. 

Na sva pitanja povodom braka kao ugovora, primenjuje se državno zakonodavstvo, počevši od uslova za njegovo sklapanje, pa do raskida, uključujući i sam raskid ugovora, odnosno razvod. Pravna dejstva braka podrazumevaju, takođe, više stavki koje su, opet, regulisane Zakonom, tako da već ovde stvari postaju prilično komplikovane.

Pretpostavljam da bi se, ukoliko se izjednače ove dve forme sklapanja braka, crkveno i porodično-bračno zakonodavstvo moralo uskladiti, što zahteva velike promene, jer je crkveno zakonodavstvo manje fleksibilno i njegove norme su, uglavnom, moralnog karaktera, u smislu da su običajne norme izraženije tu, nego u bilo kojoj drugoj grani državnog prava, pa samim tim bi reforma morala biti temeljnija, obimnija, što bi dovelo do njegovog osavremenjavanja. U krajnjem slučaju, bila bi to pozitivna stavka, ali bi se time dala veća mogućnost crkvi, u smislu ovlašćenja, i omogućio bi joj se veći upliv u poslove koji su, po prirodi stvari, stvar države, što, po meni, ne bi bilo dobro. Verovatno bi crkva morala da poštuje uslove za sklapanje braka koje predviđa zvanični Zakon, i tu ne bi bilo ništa sporno. Sporna stvar je razvod. I pored reforme crkvenog zakonodavstva, razvod bi ostao sporna stvar. Trenutno, crkveni brak je nešto što je skoro nemoguće raskinuti, osim u izuzetnim situacijama, pa kad bi ta procedura bila olakšana, kako bi se to odrazilo na vernike, ljude koji brak u crkvi sklapaju baš zbog toga što ga smatraju neraskidivom vezom pred Bogom, i za koje građansko venčanje ima samo formalni karakter? Tako bi neke stvari neminovno prestale da postoje, vrednosti koje Biblija propagira bile bi dovedene u pitanje, primat nad državom preuzela bi crkva, što bi bio siguran put u mračni srednji vek, a došlo bi do raskola i podele unutar same crkve.

Drugi problem su verske zajednice, kojih ima prilično na tlu Srbije, i sve su ravnopravne. U tom slučaju, sa svakom od njih morao bi da se sklopi poseban ugovor da bi brak, sklopljen u okviru te zajednice, bio važeći. Tlo je pogodno za zloupotrebe različitih vrsta i za nagomilavanje skupog, birokratskog aparata koji bi se bavio tom problematikom.

Druga stvar, po pitanju verskih zajednica, jesu one koje dozvoljavaju poligamiju. Šta sa njima? Ukoliko se ne prihvate, od strane države, verski običaji nacionalnih manjina, onda se oni nejednako tretiraju u odnosu na versku većinu, što bi bio osnov za njihovu borbu za ljudska i verska prava. Sa druge strane, prihvati li se poligamija, u slučaju izjednačavanja crkve i države po pitanju forme sklapanja braka, značilo bi da je poligamija priznata i državnim Zakonom, jer on je jednak za sve. Tada dobijamo zamenu teza i situaciju u kojoj je dominantna manjina. I to ne samo nad većinom, već i nad državom, a pravna sigurnost neće postojati ni kao pojam, dok će crkve ratovati između sebe i vladati  narodom, jer će država postojati samo teritorijalno.

Po pravilima crkve, istopolni brakovi su nezamislivi, ma kakva reforma da se sprovede. Država ih može odobriti,  jer su pripadnici LGBT populacije ravnopravni, zar ne? Ustav tako proklamuje. Šta ako i oni žele da se venčaju u crkvi? Ko im to može osporiti i šta će biti, u slučaju da crkva odbije da ih venča, a šta u slučaju da prihvati?

Rizikujem da budem pogrešno shvaćena, ali iskreno se nadam da sve ovo neće zaživeti, koliko god Evropa to zahtevala. Promena Ustava je neminovna, ali se mora voditi računa na koji način se to radi. Davanje ovlašćenja, makar i načelno, tamo gde bi to moglo biti zloupotrebljeno, ne vodi ničemu dobrom. Nažalost.