Da čika zuba zeku

„Narod krezub, svaki ima dva zuba u glavi, a za lekare nema posla. Glavno da za sto hiljada političara ima posla! Za njih ima posla!“ ( Citat iz legendarnog filma „Balkanski špijun“, tačan je na više načina. )

Em političara ima k’o pleve, kao i pre nekoliko decenija, kada je roman Dušana Kovačevića po kom je film snimljen i nastao, em se lekari i danas bore za postavljenje i stažiranje, uprkos procvatu privatne prakse. Ono najvažnije, narod je stvarno krezav. Statistike kažu da se godišnje u Srbiji, po glavi stanovnika, troši 8 centimetra paste za zube. Da, da, osam centimetra. Ako to podelite na 365 dana, pa onda još na dva pranja dnevno, ispada da se na higijenu i zdravlje zuba, utroši u kućnoj radinosti 110 mikrona (110 hiljaditih delova milimetra) paste za zube po pranju. Ili se svih 8 cm potroše na 3-4 pranja godišnje… O koriščenju tečnosti za ispiranje usta, konca za čišćenje zuba ili pravilne tehnike čišćenja zuba, bolje da i ne počinjem.

Studenti stomatologije uglavnom rade na fakultetu sa pacijentima koji imaju ukupno deset zuba u obe vilice. Inače je Stomatološki fakultet jedno od uobičajenih odredišta onih koji se ipak odluče za posetu zubaru, jer je to najjeftinije rešenje, ono koje zdravstveno osiguranje pokriva. Odlazak kod zubara je i dalje priličan tabu, iz više razloga. Pre svega, ljudi se plaše zubara, odnosno čeprkanja po ustima. To je jednostavno tako. Ne poznajem nikoga ko se makar ne naježi, ako ne i zažmuri i strese na samu pomisao zujanja bušilice. A ume to i da zaboli… Ponekad.

Zubarske intervencije koštaju, a to nije ništa manje bitan razlog izbegavanja odlaska kod zubara. Obična plomba je dvadesetak evra, a krupniji radovi, mostovi, proteze i oralna hirurgija, lako račun podignu do nekoliko stotina pa i hiljada evra. Uz prosečnu platu od oko 400 evra, to je često nemoguća misija.

Naravno, popravljanje zuba nije jeftino nigde. U Švajcarskoj ćete često zateći mlade ljude koji imaju totalne proteze. Zašto je to tako? Jednostavno, više im se isplati da pokvareni zub izvade, nego da ga leče. U švajcarskom sistemu zdravstvene zaštite, koji nije, kako se to često kaže „socijalno odgovoran“, lečenje zuba može da košta i 1000-2000 franaka, dok u Srbiji košta isto toliko, ali dinara. Vađenje zuba je na zapadu nekih 200 evra, u Srbiji oko 100 kod privatnika i besplatno na Stomatološkom fakultetu. Tržište dakle donekle diktira cenu. Problem je međutim u primarnoj zaštiti, onoj koja se odnosi na to da redovno idete na kontrole i sprečite probleme pre nego što nastanu. Redovna, a opet primarna zaštita je i da se informišete kod zubara, a ne iz TV reklame, o četkicama za zube, pasti, koncu, tečnosti za ispiranje usta. I da to i koristite.

U Nemačkoj je kompletna lekarska praksa, izuzev bolničke, privatna. Zdravstveno osiguranje takođe, ali je tako uređeno da je obavezujuće za bilo kog od lekara. Svi su dakle umreženi u sistem koji pokriva i podržava zdravstveno osiguranje, iako ga uplaćujete privatno. Pri odlasku kod zubara, dobijete nešto što se zove „Bonus Heft“. To je tanana sveščica sa 24 polja, u koja vaš zubar, jednom godišnje, kada dođete na kontrolu, udari pečat. Nakon pet godina dolaženja, vaše zdravstveno osiguranje je dužno da vam pokrije 20% troškova svih većih intervencija, koje se inače bilo gde u svetu naplaćuju. Ako dolazite deset godina i tako pokazujete da vam je stalo do zdravlja vaših zuba, zdravstveno osiguranje je obavezno da vam pokrije 30% tih troškova. I to funkcioniše.

Pitam se zato šta sprečava domaće, srpsko zakonodavstvo da osmisli tako jednostavan, stimulišući sistem? Na taj način bi se ljudi navodili da bar jednom godišnje posete zubara, obave kontrolu i posavetuju se. Nije da nam to kao društvu ne treba. Ne košta mnogo, a na duge staze se isplati. Neće vas spasiti svih troškova koji se mogu u jednom trenutku pojaviti, ali ko je god popravljao zube, zna koliko 20 ili 30 procenata mogu da znače. I ne počinjite molim vas o praznoj kasi Fonda za zdravstveno osiguranje. Ne počinjite, da ne bih ja počeo o tome gde se sve preliva, a gde su rupe u tom istom Fondu. ( Ko je spomenuo ćerku Jorgovanke Tabaković i njeno korišćenje službenog automobila? )

Znate, osmeh zaista najmanje košta, a lep i zdrav osmeh mnogo vredi.

(hvala Dunji Bakić za pomoć u vezi sa statistikom)

Marko Ekmedžić