Da nam živi, živi rad!

Nikada mi nije bilo jasno zašto se Praznik rada proslavlja neradno. Odgovor koji sam dobila u drugom razredu na času poznavanja prirode i društva, sveo se na čuđenje učitelja i pitanje kako smem to da pitam. Jednostavno, tako treba, koliko sam uspela da shvatim.

Očigledno da je dečju radoznalost i logiku trebalo da zadovolji  učiteljevo  retoričko pitanje zbog kog sam drhtala od straha, bojeći se da me ne pita nešto o samoupravljanju, jer mi ni ono nije bilo jasno, iako je bilo prva lekcija u udžbeniku nakon koje ga  nisam više ni otvorila. Svi imaju pravo da upravljaju nečim, samo đaci ne upravljaju školom. Tu je, što se mene tiče, bio kraj!

Odlično pamtim logorske vatre, orenje drugarske pesme, uranke, roštilje i sve što je činilo proslavu prvog dana maja i u čemu se, čini mi se, smisao rada izgubio. Polako i neprimetno, neke vatre su se rasplamsavale, a neke gasile; pesma je postajala sve tiša i tužnija a rad teži, komplikovaniji, ponižen i neplaćen, sveden na sredstvo koje omogućava preživljavanje i logičnu posledicu završetka škole. Nemam utisak da se o radu, zaposlenju, svejedno, ikad razmišljalo kao o nečemu što će nam omogućiti, pored finansijske sigurnosti, još i usavršavanje, napredak i nešto kroz šta ćemo se ostvariti nekim delom svoje ličnosti.

I danas se isti praznik proslavlja neradno. Ljudi mu se raduju, jer vide konačno jedan dan u kome neće morati na posao i vreme koje će posvetiti sebi i porodici, isključeni iz svih dešavanja mimo kuće. O atmosferi koja je činila 1. maj niko i ne razmišlja više, jer upravo rad i prava po osnovu i na osnovu rada ne dozvoljavaju da pogled luta po rafovima na kojima nisu osnovne životne namirnice, pa otuda i „odrađivanje“ kao sinonim za rad.

U tom „odrađivanju“ ima svega, a od pozicije onoga koji „odrađuje“ zavise i posledice po život, zdravlje, ekonomiju, poljoprivredu, obrazovanje...

Ako je suditi po njivama zaraslim u korov, smeću pored puta a i samim putevima, reklo bi se da smo neradan narod, što uopšte nije istina. Ako se sagleda malo temeljnije, rade farme raznih vrsta; radi se pojedinačno, a i u parovima; sa pauzom ili bez nje, nije važno, ako treba, pelene ćemo staviti da se ne bi dangubilo; rade moleri, cvećari, vulkanizeri, pekari, sve po ministarstvima, a rade i lekari, inženjeri, pravnici-pune su ih pijace i taksi stanice; Rade i Stanija, Soraja, Tijana Ajfon i sve „Zvezde granda“. I niko ne pravi pauzu za vreme praznika, jer je posla preko glave, te se stoga izvinjavaju građanima Srbije zbog remećenja protokola i ustaljenog načina proslave 1. maja, tako da, trebalo bi da nas grize savest zbog toga što oni rade a mi ih samo plaćamo iz svojih, ionako praznih džepova.

Dok smo se zgražavali nad sudbinom dece u Africi i Azijata koji rade za male pare i u neljudskim uslovima, nismo ni bili svesni da se i nama desilo isto, samo prikazano u formi koja je prihvatljivija. I sad, kad o tome treba pričati, ljudi se ućutkavaju, jer to može doneti štetu pošto postoji mogućnost da će reakcija onih koji treba da štite svoj narod, oterati potencijalne investitore!? Čudna mi čuda!

I kad vratimo film unazad, svi koji su se borili za pravo na rad, borili su se za njegovu suštinu, a svet je danas došao do tačke sa koje je sve i počelo. Vratili smo se u mračno doba gde su ljudi svedeni na statistički podatak, na broj; u doba gde sami namećemo omču oko vrata svojim shvatanjima i prihvatanjem savremenih uslova života i rada, diktiranim iz glava vlasnika naših duša, čije postojanje odbijamo da prihvatimo kao činjenicu, jer nam je lakše da verujemo da smo gospodari sopstvenih života, da imamo vlast nad njim.

Po ko zna koji put, taj isti život u vreme u kome ga živimo, pokazli su nam šta je circulus vitiosus, a taj obruč će postajati sve tešnji ako ne naučimo da odvojimo formu od suštine i da kroz sve ljudske aktivnosti čoveku vratimo dostojanstvo kome neće isteći rok trajanja.