Detadićizacija Srbije kao preduslov Devučićizacije sistema - 1. deo

Srbija je danas zemlja koja je pod teškom ekonomskom okupacijom. Jedino što teši jeste da nije sama. U taj krug spadaju gotovo sve zemlje koje prolaze kroz tešku ekonomsku krizu i koje su još uvek u tranzicionom procesu. Ako već nemamo snage ni moći da se borimo protiv ekonomskih okupatora kao što su to činili naši preci, sigurno je da nam niko ne brani da biramo okupacionu vladu.

Sve vlade u poslednjih nekoliko decenija privođene su na informativni razgovor u nekom okupacionom kabinetu i nakon izlaska održana je konferencija za štampu na kojoj se bulaznilo administrativnim i nerazumljivim jezikom. Ako nam je već suđeno, narod mora da insistira na okupacionoj vladi koja će ga pustiti da zaviri u taj kabinet i upita moćnike: Šta zapravo vi hoćete? Šta mi to treba da uradimo da bi nam se standard barem malo približio evropskom, da se korupcija i kriminalna delatnost političara istrebi sa ovih prostora, da se prestane sa ponižavanjem srpskog naroda, da se povrati barem malo reda u institucije sistema? Ili će nam i dalje poturati pod nos mitove i legende o liderstvu u regionu sa najmanjom prosečnom platom u Evropi i sa etiketom krvnika genocidnog naroda. Koja je cena? Do sada smo videli da koristi od poniženja i gaženja naroda imaju samo političari na vlasti i njihovi partijski mitraljesci.Proces tadićizacije Srbije je kao cunami koji povremeno poplavljuje srpske obale.

Nakon smenjivanja autoritarnog vođe i njegove kamarile koja je od Srbije napravila besplodnu pustaru, 15 godina srpski narod luta u potrazi za svojim identitetom i pravcem kojim će se uputiti u bolju budućnost. Dualizam između Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića bio je samo uvod u katastrofičnost samoponižavanja i politike tranzicione bede, iako obojica danas izgledaju kao med i mleko u odnosu na ono što će nas bolno ošamariti. A onda se pojavio on, Boris Tadić, uvodeći politiku samoponiženja. Od srpske ekonomije napravio je cirkus, uveo haos u institucionalne sisteme, partokratiju uveo kao najnormalniju pojavu, propagirao borbu za gej prava, klanjao se u Srebrenici, gazio svaki vid srpskog dostojanstva, doveo demokratiju na ivicu ponora. I evo ga, pojavio se u nekom medija centru u skupom odelu, sa nevladinim organizacijama i večitim analitičarima samopromoterima da nam ponovo kaže da treba da se suočimo sa prošlošću. Mi imamo neku mnogo lošu prošlost, a on je nema, pa je došao da nam održi predavanje. Naređenje je da srpski narod mora da se suoči sa prošlošću, ali srpskim političarima nikako ne sme da se izvrši revizija zločina prema sopstvenom narodu, korupcionaških afera, saradnji sa tajkunima, revizija izdaje sopstvenog naroda kome su uveli robovlasnički sistem.

Postoje tri velika plača Aleksandra Vučića. Jedan je na sahrani Slobodana Miloševića, drugi je nakon vređanja Tomislava Nikolića od strane jednog političara i treći je nakon dolaska iz Potočara. Na prvi pogled ovi histerični izlivi emocija nemaju veze jedno sa drugim. A ustvari u pitanju je samosažaljenje kojemu su sklone osobe teškog psihičkog poremećaja, ali genijalnog talenta za prikupljanje političkih poena, samoinicijativno stvarajući haos.

11. jul 2015. godine neće ostati zapamćen po odavanju pomena ubijenih muslimana u Srebrenici već po histeriji i kamenovanju srpskog premijera. Kada kažemo premijer, to nam ništa ne znači, ali kada se uz tu imenicu doda pridev srpski, ne ostajemo ravnodušni, kakav god on bio i ko god da ga je birao na izborima. Uz to još i kamenovanje tog istog premijera, izaziva emocije kod građanstva koje danas grca u siromaštvu i bedi. I najgore od svega, konferencija u Vladi republike Srbije praćena je od strane najvećih svetskih medija, a na njoj je izrečeno da su kamenovanje izvršili navijači jednog kluba iz Srbije. Opet Srbija umešana, kao i što je kriva za dron na stadionu, kao što je i kriva za masakre u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, kao što je kriva za sve što ima veze sa nečim lošim, prljavim i podlim. To je ta lokomotiva, nezaustavljiva, veoma moćna da Srbima stavi do znanja da treba da uriniraju po svim svojim žrtvama, da se gade na Gazimestan i Kosovo, da Principa treba da iskopaju i prekriju gašenim krečom, da bilo kakav mit o pevanju o slobodi u Prvom i Drugom svetskom ratu zaborave i da postanu nešto što nisu.Srbi danas ne smeju da izbroje svoje žrtve u NATO bombardovanju 1999. godine, ne smeju da prave komemoracije i memorijalne centre za ubijene Srbe izvan svojih granica. Srbi danas ne smeju da šalju protestnu notu svetskoj javnosti zbog neosuđivanja najvećih zlikovaca koji su etnički počistili prostore u bivšoj Jugoslaviji. Zašto? Nema to nikakve veze sa prošlošću, sa mržnjom prema pravoslavnom duhu. To ima veze sa holivudskim principom u kojem je Rambo veliki oslobodilac uzurpiranih prostora i onaj koji ispaljuje granate prema zločinačkoj ruskoj tenkovskoj brigadi. I ta slika pravednika i zločinca mora da se duboko usadi u glavama srpskog naroda, jer sliku o malim Rusima niko živ ne može da promeni...

-nastavlja se-

Ivan Novčić