Detadićizacija Srbije kao preduslov Devučićizacije sistema - 2. deo

...Aleksandar Vučić se samo uklapa u strateški plan najvećih svetskih sila koje imaju zabeleženo da se na Balkanu nalazi jedan narod označen kao mali Rusi. Ne pomaže tu mnogo opredeljenje srpskog naroda za Evropsku uniju, za otvaranje mnogih poglavlja koja samo nanose štetu posrnuloj privredi, za pružanje ruke decoubicama i njihovo postavljenje za savetnike. Šta god da se uradi, poniženja tek slede.

Premijer jedne zemlje je njegov simbol, koliko god on bio ludak i koliko god ga onih 75% biračkog tela ne voli. Zato kamenovanje srpskog premijera nema nikakve veze sa njegovom donjom podebelom usnom koja je rasečena. To ima veze sa srpskim narodom koga uporno godinama bestoleratno ismejavaju, ponižavaju i gaze. Njegova donja usna bila je ugrožena i onda kada se na velikom mitingu tukao sa policijom, i kada je postavljao table sa natpisom generala Mladića, ali je iz te bitke izašao kao pobednik koji je,osetivši da mu je politička egzistencija ugrožena promenio šinjel preko noći. To je već sad radio neko drugi, nije on, to su radili oni koji su danas za njega usijane glave.

Aleksandar Vučić je političar koji o ekonomiji ništa ne zna, koji nema nikakvu strategiju zaštite i interesa domaće privrede, koji nema pojma o razvojnom biznisu i pokretanju porodičnih firmi, ali zna da stavi glavu tamo gde niko ne bi stavio nogu, jer zna da će ta rasekotina zarasti, a njegovo preživljavanje na političkoj sceni biće zagarantovano. Ipak, taj novi njegov šinjel, novi život, facijalne karakteristike, nova supruga, novi stan, nove naočare, sve je to njegov novi život. I ne samo to. Aleksandar Vučić nije glup. Predstavljajući sebe kao žrtvu, a ne srpski narod, dobiće još jedan broj glasača koji će se raznežiti i zaplakati nad njegovom teškom sudbinom u Potočarima.

Današnji političari nemaju pravo da nam šalju poruke mira. Psi rata i džukele mira, ratnohuškači i mirohuškači, uštogljeni političari i tajkuni, fabrikoubice i svetske bitange, odnarođeni od svog roda, svi nas zajedno kuvaju u jednom loncu koji se zove siromaštvo.

Koji je izlaz? Ima ga, ali on nije suštinski vezan za put kojim Srbije treba da krene. Konfrontaciju sa zapadnim silama niko ne želi, a i njima nije u interesu da na ovim prostorima prave ratove i haos, sad kada su njihovi proizvodi dominantni na srpskom tržištu i kada se prodaja od mekdonaldsa do koka kole povećava svaki dan. Izlaz je u jednom političkom cunamiju koji ima za zadatak da počisti sve političke stranke i da ih privede licu pravde, da im proveri imovinske karte, otvori dosijea u kojim piše sve o tajnim planovima, dogovorima iza zatvorenih vrata, koferima, oralnom zadovoljavanju starleta od narodnog novca, nameštanja tendera, ubijanja političkih protivnika.Običnim jezikom rečeno:treba im jebati mater.

U istorijatu nemačke kompanije Megle, koja inače ima konolijalni odnos prema balkanskom tržištu, piše da je firmu osnovao neki daleki predak pradeda sa veoma skromnim početničkim kapitalom. Ali da bi razvili biznis izvan granica svoje zemlje bilo im je potrebno oko 200 godina. Kakva je situacija kod nas? Kada vam Čedomir Jovanović, do skoro siromašni student, govori o zločinu u Srebrenici pitajte ga kako je kupio pekarsku industriju Srbije, kada vam Nebojša Čović, koji je pre 1992. godine bukvalno bio golja, govori o politici, pitajte ga je li put uspešnog privrednika do fabrike limenki prešao generacijski odvajajući od usta ili gmižući pod nogama najvećoj Miloševićevoj i dosovskoj bandi, kada vas Ivica Dačić obmanjuje trikovima, pitajte ga za privatne firme koje poseduje i gde se dede kofer, kada vam Tomislav Nikolić govori o patriotizmu pitajte ga da vam kaže koji je fakultet završio i da li postoji neko od kolega ko je slušao njegov ispit, kada vam Vučić govori o štednji pitajte ga za stan od 140 kvadratai da li mi danas možemo na isti način da ga dobijemo, i još stotine i stotine političara i lokalnih otimača koji su uzeli ono što je vaše, koji su vas pokrali i stavili na rub egzistencije, koji vam uništavaju živote i koji vas svakodnevno pljačkaju. To je jedini mogući put revolucije i revitalizacije sistema, jer bez detadićizacije nema ni devučićizacije. To su dva procesa u dubokom dijalektičkom jedinstvu.

-kraj-

Ivan Novčić