Donald Tramp prvi put među Srbima

I dok jedan broj Amerikanaca danima demonstrira nezadovoljan izborom Donalda Trampa za predsednika, u Srbiji se ne stišava euforija zbog istog povoda, trijumfa anonimnog milijardera nad ocvalom Klintonovkom. Šta je to čime svetlokosi biznismen očarava tranzicijom raspamećene i opelješene Srbe, pitanje je koje ovih dana kopka svetske medije, zblenute analitičare i izborne štabove političkih stranaka levice i desnice. Slučaj je tim zamršeniji što je poznato da Srbe u principu, a i šire, savršeno boli biračka patka za takozvanu građansku dužnost, zato i imaju ovo što imaju. Mada, iskreno rečeno, shvatili su Srbi, a i oni koji sa njima žive, da kako god se izjasnili na takozvanim demokratskim izborima, bude onako kako je neko negde smislio, naredio i zakucao da tako bude. A onda ide rijaliti ostrašćenih pajaca u medijskoj kampanji (markirano odelce, kravatica pastelnih tonova, vokabular oždrljekanog  rabadžije), pa bugarski vozići, pa džačići i džakovi pokradenog izbornog materijala, pa sve ono što mi obični smrtnici ne vidimo, niti smo u stanju da zamislimo. A onda slede principijelne i one druge koalicije, pa preletači… I eto nama vlasti pred kojom bi i Džekil i Hajd dobili tešku sraćku. Tako je to ovde, na Balkanu, u ovoj rupi koja tek ide ka tome da postane država, ako iko živi stigne do cilja u zadatom roku i sa ovakvim putovođama. Ali Amerika je nešto drugo, zemlja je to u kojoj je demokratija dostigla takav nivo da bi i sam Perikle skinuo svoj šlem u znak poštovanja, samo da je nešto poživeo do ovih dana. Tako bar tvrde neki.

Ustvari, za nas koji znamo, ili mislimo da znamo, Amerika i nije država, bar ne onakva kakvu su stari Grci zamišljali, a mladi upropastili, prepravljajući kolevku civilizacije u mrtvački sanduk Evropske unije. Nije čak ni ono što je nama, potonjim generacijama, uterivano u glave kao saznanje o tome kako bi trebalo da izgleda jedna idealno organizovana zajednica zadovljnih ljudi i žena zvana država. Amerika je mašinerija, jedan mehanizam, moglo bi se reći, koji funkcionše po sopstvenim pravilima i principima na pogon smešan od tuđe krvi, znoja, suza i vlasništva. Znalo se to i ranije, ali kada neko na pomenutim resursima postane vodeća svetska sila, onda je iluzorno svako dokazivanje o zločinačkoj podlozi njegove superiornosti. Iskreno rečeno, mislim da civilizacija koja je nastala na kostima masakriranih Indijanaca nema srećnu budućnost, a o bizonima da i ne govorim. Prema tome, moglo bi se reći da je ta novonastala hegemonistička tvorevina zapravo svojevrsno prokletstvo ljudskog roda, upozorenje, slika šta nas čeka ukoliko budemo nalik tim takozvanim ideolozima Novog svetskog poretka, jer je to to, ili je bar do sad bilo. Ali i jedna takva neumerena, samoživa i pohlepna administrativna konstrukcija, kao što smo videli, ima svoj kraj. Pobeda Donalda Trampa na nedavnim izborima u Americi predstavlja događaj od nesagledivog značaja. Ne zato što je tip oličenje čestitosti i svih onih osobina koje bi trebalo da krase idealno ljudsko biće, na mestu planetarnog gazde, već zato što je, u najblažoj varijanti, manje zlo oteralo monstruozno zlo koje već decenijama pije krv celokupnom čovečanstvu. Kako će dalje biti – videćemo, ali mi se čini da se došlo do tačke kad je trebalo staviti tačku da priča ne bi dobila sasvim drugačiji obrt, što su i sami Amerikanci konačno shvatili.

Ali ono što je za mnoge bitnije nego sama činjenica da je Amerika dobila luzera za predsedika, kako su mnogi hteli da ga predstave, jeste veliko interesovanje građana Srbije za američke izbore. A većina, koliko je meni poznato, navijala je za Trampa. Za razliku od ojađenog naroda kojeg ni rođeni izbori ne zanimaju, budući da zna ko mu i kako postavlja nove namesnike, i stara i aktuelna vlast su složno podržale kampanju supruge duvača u saksofon, jasno se i nedvosmisleno opredelivši za svog “demokratskog” kandidata. I naši vrli analitičari, gostujući u brojnim TV diskusijama na ovu temu, taktički su najavljivali pobedu Klintonove, mada su, čak i oni, valjda priželjkivali da ne bude tako. Ali, treba znati sačuvati obraz, a naročito dupe, za vreme koje dolazi, to se zove diplomatija ili, prostije, kurvanje. Za razliku od njih, premijer je u sam osvit dana za glasanje požurio u Vašington da materijalno pomogne kampanju, da zagrli krvavog saksofonistu u ovalnom kabinetu i odsvira dobro poznatu melodiju na njegovoj raspevanoj alatki. No, ni to nam nije nikakva novina.

A pitanje, zašto su Srbi toliko zainteresovani za američke izbore, samo dunsterima može biti besmisleno. Kako ne bi bili? Koliko ja znam, još od Trumanovih jaja, doduše u prahu, ovaj narod od svetske supersile nije video nikakve vajde. Naprotiv, šta god da se tamo događalo, o našu se glavu obijalo, što posredno, a što onako, u vidu kolateralne štete. I tako sve do saksofoniste, koji najvećim dometom u svom duvačkom životu smatra to što će milionima narednih godina ove prostore da obogaćuje osiromašeni uranijum na kojem će stasavati novi degenerici sa dve glave i pet ruku. Da ne pominjem razbijanje Jugoslavije, otimanje Kosova i Metohije i svu ovu sprdačinu sa tranzicijom i zatiranjem jednog naroda takozvanom negativnom selekcijom, odabirom najgorih u njemu (narodu) koji će svojim “političkim” delovanjem definitvno doći glave i sebi i svojim saplemenicima. I dok je za Amere prvi čovek Bele kuće samo stvar nijansi, procenata na bankovnom računu i kolorita nacionalnog sna, za nas Srbe to je od suštinske važnosti, pitanje života i smrti, reklo bi se. Jer, kako se pokazalo, sa samo nekoliko postotaka glasova biračkog tela i medijske halabuke to vrlo lako opet može biti neka budalčina koja će, zadovoljno češkajući svoje međunožje, sa perverznim sladostrašćem posmatrati bombardere kako uzleću iz Avijana ili nekog drugog jebenog uzletišta na decu na nošama, u  jaslicama i luna parkovima, na starce i starice pod sedativima, na ljude i žene zabavljene jedino opstankom u ovoj neljudskoj civilizaciji.

Hoće li se sa Trampom nešto promeniti, ostaje nam da vidimo, mada bi se već sada sa sigurnošću moglo tvrditi da neće biti onako kako je bilo i da će čak i Amerika postati država sa humanijim pristupom u svojoj politici, zemlja ljudi koji poštuju i tuđa prava na život. Eto, zato u ovoj zemlji više vole ruskog predsednika nego svog, zato je ovaj narod više zainteresovan za američke izbore nego za svoje sopstvene, svestan valjda da će uvek biti onako kako drugi tamo negde odluče da bude i da če izbor uvek pasti, što pretnjom, a što krađom glasova, na one koji su spremni da služe okupatoru. A ko je do sada bio okupator, a ko njegove sluge, mislim da nije potrebno naglašavati.

Ivan Rajović