Balkanski krugovi pakla

Da su nas vodili ti izdajnici
ne bi nam bilo ništa gore
Možda bi, ipak, bar neki Srbin
gled'o iz Krajine Jadransko more

Da nas je vodio taj Šećeroski
bar bi imali metle i četke
bili bi čisti, makar u glavi
i ne bi arčili te silne metke

Da nas je vodio kaplar i šloser
umesto pravnika i bankara
bilo bi ovde bar malo pravde
a u džepu bar malo para

Da nas je vodio poslednji slepac
mesto naš Veliki Voljeni Drug
od Gazimestana do Kosova ravnog
zar bi smo, aman, opet u krug

Godina 1999. Decenija ispraznog kurčenja iza, besmisao i izvesnost bombardovanja ispred. Narod koji je iznedrio Teslu i Pupina, "narod  najstariji" opet se sveo na čopor balavih tinejdžera. Najgori među nama budili su najgore u nama, obesni krimosi su komandovali školovanim oficirima,  državu nisu  vodili državnici nego opsesivni držaoci vlasti, a princip teritorijalne etničke čistote zamenio je svaku drugu principijelnost.  Umesto države u kojoj su živeli svi Srbi i čije su granice bile mnogo zapadnije od linije Karlobag-Karlovac-Virovitica, dobili smo pašaluk u kome su Jarinje, Brnjak i Gazivode postale svetinje koje se brane.

Ono "aman, opet u krug", evo, opet se ponavlja. Točak istorije u zemlji natopljenoj krvlju i dalje šlajfuje. Oni koji su devedesetih bili čauši postali su paše, samo je  raja i dalje ista. Umesto Guče, sa Kosova se opet se čuju ratne trube.  Ratni dobošari lupaju po naslovnim stranicama umazanih smrdljivom mržnjom, analitičari prosipaju otrov sa ekrana ušljiskanih ružičastim prolivom u uglu. Haradinaji haraju, Vulini ovuliraju, jaja natopljena vazelinom i oprašena semenom zla čekaju da se iz njih izlegu nove "veličanstvene pobede" napaćenog naroda. Potomci onih koji su urlali na gazimestanskom mitingu, mladost koja ne pamti traktorske kolone i kojoj su skloništa od bombi tek maglovita uspomena, nastavlja stopama predaka. Jaram je isti, putanja kružna, utabana staza dublja... Dolap bezumlja nastavlja još jedan krug.

Hiljadama kilometara dalje, u srcu kontinenta kome je Balkan teška periferija, špartaju se neki novi krugovi. Umesto kruga ravnopravnih zvezdi na bistrom plavetnilu zastave, podižu se kružne ograde civilizacijskih barijera. Novi Hadrijanovi zidovi, nevidjivi ali moćni, znače kraj koncepta jedinstvene, moćne i bogate Evrope. Kraj, "bratstva-jedinstva" što bi rekao "kaplar i šloser" iz stihoklepine sa početka ovog teksta.

Nepravda? Elitizam? Uvredljiva podela na varvare i civilizaciju? Na "višu rasu" i "nišče duhom"? Hm... Hajde da bacimo pogled na Makron-omsku viziju buduće Evrope.

U prvom krugu su "pedigrirane" članice Evropske unije, one koje sa alpskih visina svoga standarda gledaju na južnjačku sirotinju. One koje su preležale opijenost svojim Napoleonima i Hitlerima, kojima ne treba "korekcija granica" i "razmena teritorija". Pitanje da li si Nemac ili Francuz u Alzas-Lorenu (ili Berlinu, Parizu...) je istog stepena složenosti kao pitanje da li uz ručak uzeti nemačko pivo ili francusko vino.

U drugom krugu su oni koji čekaju ulaznicu za prijem,  oni koji su iskoristili trenutak EUforije pa šmugnuli kroz širom otvorena vrata, švercujući u klub svoje piće nacionalne superiornosti, svoj mentalitet ulizivanja vlasti, svoje šojićevske šeme, burazerski i korupcionaški sistem, kao i žal za vremenima kada je članska karta cinkaroša Službe ili poslušnika Partije bila adut kojim se poništavala prednost onih koji su u rukama imali jače karte inteligencije i sposobnosti.

I, da, u trećem (bajkovitom) krugu su zemlje koje nikada neće postati deo "evropskih vrednosti". Azijski mentalitet  poslušnog naroda, kult Velikog Vođe i nesmenjive vlasti svakako čini da Rusija i Turska (mada pomenute) nikako neće biti deo, neke nove, reformisane Evrope.

Dakle, u trenutku dok naša zemlja i domaćin članova Mense i usputno stajalište autobusa krcatih navijačkim tupsonima, pogledajmo gde na karti razuma (ili bar na IQ skali za predškolski uzrast) leže trenutno i Srbija i njeno "srce". Bliže prvom ili bliže trećem krugu?

Pa, pošteno, da li biste na pijaci kupili preskup (npr.) paradajz ili (dalekobilo!) polovni auto od nekoga sa Vulinovom ili Haradinajevom njuškom? Ili da vam dotični zazvone na vrata i ponude ugovor o životnom osiguranju? Naravno da ne! Isti matrapazi, međutim, na buvljaku držav(otvor)nosti, veoma uspešno uvaljuju svojim mušterijama mit o nepobedivosti, o nacionalnim interesima, jedinstvenim ili promenljivim granicama, o potrebi da svoju glavu stavite u njihovu torbu. Jer njihova glava je sigurna. Najbolja zaštita u ratu nije rov nego skupštinska govornica.

I dok nekakav Hans obično trkne preko vikenda do Pariza da malo lizne francuski specijalitet (strogo kontrolisanog geografskog porekla), a nekakva Žaklin do Minhena da proba frankfurtsku kobasicu iz šlica nekog plavookog Švabe, omladina Zapadnog Balkana ima druge zanimacije. Umesto pevanja romantičnih balada za ljubavnu predigru, pevaće Tompsonove pesme mržnje, umesto štrcanja sperme štrcaće sprejeve po zidovima usputnih autobuskih pišaonica. "Ubićemo, zaklaćemo..." umesto "ljubićemo i zaklatićemo (...zna se šta)"!  Okovani u bodljikave žice-srebrnice ovde će obični ljudi još dugo, dugo biti taoci bezumne prošlosti. Na zadovoljstvo svojih vladara, susret mladih sa različitih strana Drine, Une ili Ibra, na nekom budućem EXITu ili makarskoj plaži uvek će se doticati nekih tema koje su Hans i Žaklina odavno ostavili za sobom. Jer francuska i nemačka omladina nema potrebu da priča o milionima poginulih u bivšim ratovima, o broju otrovanih u rovovima Some, o konclogorima i nepravednim granicama. Umesto toga spojiće ih poljubac. Francuski ili nemački, svejedno...

A ovde? Pa sve mi se nešto čini, da će ovde, i za 50 godina, na usnama mladih pre da se nađe Jasenovac nego poljubac, u mislima kama umesto "Kamasutra". 

Ustvari, grešim! Kolone mladih iz krajeva Balkana u kojima je plodna zemlja predaka pretvorena u močvaru mržnje masovno napuštaju svoja "vekovna ognjišta". Sa pasošem u rukama i avionskom kartom u jednom smeru, hrle u zemlje "prvog evropskog kruga", Emirata, Kine... "Oluja" koja danas etnički čisti zemlje Zapadnog Balkana od pameti ne odvija se traktorima  nego avionima. Tamo daleko, daleko od mora mržnje, Milice i Miloši, Domagoji i Lucije, Afrodite i Afrimi ostaviće za sobom zemlje izrovane masovnim grobnicama, zemlje zapenušanih navijača i zatupavelih birača. Ne, oni neće živeti u raju, ali ovaj pakao bezumlja ostaće zauvek iza njih.