Beda i glad

Bio sam još dete. Moja baba Kata mi je spremala večeru dok sam sedeći ispred crno-belog televizora čekao da počne crtani film u sedam i petnaest. Retko sam propuštao crtani, jedino u dugim letnjim danima kada smo se mi deca zaigrali jureći za loptom, ili se igrala nekih drugih igara poput ''trulih kobila'', ''žmurke'', ''jurke''...

Gledao sam šta radi. Iznenadilo me je kada je lomeći jaja na ivici činije prstom iz polomljene ljuske ostrugala belance koje nije namah ispalo. Jeste da je baba Kata dolazila sa juga i da je veći deo svog života provela u bedi i gladi, da je, kako mi je govorila, jaje bilo posebna i retka poslastica u njenom detinjstvu, ali je za mene ovo bilo preterivanje.

Juče sam za večeru spremao carsku pitu svom detetu, dok je on na svom ''pametnom telefonu'' i slušalicama u ušima otrgnut od stvarnosti, gledao nešto glupo i tome se naglas smejao, ne krijući razočarenje mojim za njega neshvatljivim izborom večere, i lomeći jaja uradio isto ono što i moja baba Kata nekada.
''Beda i glad kucaju na vrata'' – pomislih u sebi i nasmejah se naglas.

Jovica Živanović