Ceca i deca

Nemamo mi tu privilegiju da ćutimo i bavimo se sopstvenim poslom. Zašto su nam mediji postali gori od kanalizacione mreže?

Zato što smo oguglali. Potrebne su nam jače doze gadnog, odvratnog, niskog, više krvoliptanja, nasilja, grubosti, više zlobe, podmetačina, prevara, više lopovluka, mržnje.

Mediji se obesmišljavaju i trivijalizuju, pretvarajući se u gomilu bezvredne hartije kojom se ni guzica ne može obrisati - toliko su već prljave i ubljuvane.

Zato je moguće da "Blic žena" potura najcrnju mizoginiju, "Politika" već, evo, treću nedelju lamentira nad srpstvom koje strada jer nadobudne hedonistkinje neće da rađaju nove poreske obveznike (i topovsko meso, ako ustreba). Na B92 portalu pojavio se ovih dana biser, na tragu njihovih najviših dometa u istraživačkom novinarstvu - "Da li više volite zadnjice ili grudi"? Razne informere i kurire neću ni da pominjem.

To je svojevrsni oblik cenzure koji podseća čas na "Vrli novi svet", čas na njegovu inverziju. Puno seksa, opijata, krvi i monstruoznosti. Što intenzivnije draži za anesteziranu publiku praznih stomaka.

Ko su heroji toalet-novina i katodne povraćke? Oni moraju biti sublimacija tradicionalnih vrednosti, porodičnog ognjišta, samožrtvujućeg majčinstva, patrijarhalnog divljenja novouspostavljenoj "glavi kuće", ali i klanjanja željenom a nedostižnom božanstvu - imetku, moći, seksualnoj privlačnosti, lepoti. Tu se susreću tranziciona glad za novcem i sveopšti, sveprisutni, globalni konzumerizam. Ko ima, može mu se.

I eto Cece i dece, kuvanih i pečenih. Ona je, što bi se reklo, idealtip - ima sve one osobine koje se traže od moderne SrBkinje. Ostvarila se kao majka, ostvarila se i kao izvođač obožavanih folk napeva uz koje se srča gomila, ostvarila se finansijski, i kao supruga glavnog među glavnima. A propos, naša javnost i dalje ima simpatija za te loše momke koji su nekakva varijanta modernih, izvitoperenih, izobličenih vitezova.

U isto vreme dok se prosvetnim radnicima, tim goljama zakrpljenih kolena i laktova lični dohoci smanjuju za 10%, prestolonaslednik proslavlja 18. rođendan, najveća zvezda estrade obeležava krsnu slavu, a među zvanicama je i zadrigli krem naše estradno-političke klike. Slavljenik dobija basnoslovan poklon za postajanje muškarcem. Svetina ga imitira, izgovarajući se principom uzova - bili smo kod nekoga, moramo i mi napraviti proslavu, da uzvratimo poziv. Ropću pod težinom dugova. Čemu to? Da nam živopisno pokaže šta biti uspešnim tačno znači u Srbiji? 

Baviti se estradom, kriminalom, politikom, ili svim tim zajedno. Biti u vezi sa viđenim ljudima, klanjati se novcu i moći. Ćutati. Zatvarati oči pred nepravdom, izrabljivanjem, iskorišćavanjem, bolešću, smrću, glađu, nemaštinom. Ćutati. Prikloniti se jačem, verolomnijem, beskrupuloznijem, udati se za kriminalca. Baviti se politikom, biznisom, svakovrsnim pravarama; redovno remontovati silikone, tetovirati obrve i peglati nazolabijalne bore. Ćutati.

Zašto bismo se uopšte zamarali tim preživelim, anahronim stvarima poput obrazovanja, usavršavanja, zašto bismo podsticali intelektualnu ili duševnu glad, kad za sve to postoje prečice, kad postoje lažne diplome i doktorati i ustanove koje ih štancuju? Zašto bismo poštovali ljude koji podučavaju našu decu kada ih umesto toga možemo uceniti, poniziti, degradirati? Zašto bismo učili svoju decu o tvrđavama koje treba umom i dušom osvojiti, saznati, razumeti, kada ih je moguće kupiti?

U vremenu u kome se svaki inteletualni ili emotivni napor doživljavaju kao besmisleni anahronizam, kritika "linije manjeg otpora" je pitanje opstanka. Mi se ponovo imamo naučiti aksiomu da privilegija ide nauštrb tuđe sreće, da su ljudi rođeni jednaki i da treba da imaju jednake šanse, da se bogatstvo stečeno na nepošten način ne sme legalizovati a njegovi korisnici abolirati. Mi moramo ponovo da se naučimo odgovornosti, hrabrosti, iskrenosti, solidarnosti i poštovanju koje uključuje i druge vrednosti, a ne samo materijalne, ne samo bogatstvo. Mi moramo ponovo da naučimo da je čovek dužan da digne svoj glas protiv lažnog bleštavila koje našoj deci idealizuje bahate, plitke, primitivne, nečasne, pritvorne, neotesane, nekvalitetne ljude.

Mi ne smemo da ćutimo, ako mislimo dobro svojoj deci; ne smemo da polaženo nadu u bekstvo, već u borbu protiv svega onoga što nas sasvim opipljivo pritiska.

Ne nasedam na priče o nužnostima i hrabrosti aktuelne vlasti. Mogu da razumem da istoričar umetnosti, na primer, nema izbora nego da se uposli kao radnik obezbeđenja; ali to ne objašnjava - a još manje opravdava -  činjenicu da je partijski poslušnik, po zanimanju kondukter, član upravnog odbora galerije ili muzeja. Priča o bolnim a neophodnim reformama degutantna je demagogija, ako nije apsolutna i neselektivna.

A kod nas je baš taj slučaj.

I sutra će Ceca i deca platiti svoje mastere, doktorate, upravne odbore i usavršavanja, svoje firme, biznise i institucije, a mi, obični ljudi, mi koji danas ćutimo - ili kažemo da je ona, eto, samo pevačica; mi, i naša deca - mi ćemo biti njihova radna snaga, njihovo roblje, bez mogućnosti da se ikada izdignemo iz tog kala. Kad kroz okce propadnemo u moderne šudre, tamo ostajemo vo vjeki vjekov.

Ne, mi nemamo pravo na ćutanje i pristajanje; nemamo pravo na rezignaciju.

Iva Radović