Da li pametniji popušta?

U svim društvenim grupama, počevši od porodice, gde se članovi oslanjaju na ovo pravilo, događaji će se odvijati u pravcu da će se u delo sprovesti volja onoga ko je uporniji u svom naumu. A šta je taj neko naumio – drugo je pitanje.

Nema svaki mač dve oštrice, ali ovaj princip, definitivno bi se mogao tretirati tako. Bar u našem društvu, počevši od vaspitanja dece, kad im to usađujemo u glavu kao najbolje rešenje, naročito u situaciji kad bismo da na brzinu rešimo neki problem, koji je za nas odrasle nebitan ili minoran u datom trenutku. Ne razmišljamo da li je akterima događaj važan i koliko.

Deca uče od nas i postepeno prihvataju to pravilo, koje u nekim sitacijama, zaista, ima smisla, dok u nekim, dajemo prednost ljudima koji je ne zaslužuju, pa umesto da ispadnemo pametniji, mi ispadamo kukavice, sagovornici bez argumenta, čudaci, a neretko ostajemo lišeni onoga što nam realno pripada (ocene, unapređenje, nagrade, pohvale...).

Da li ljudi koji uvek popuštaju ovo pravilo koriste kao izgovor za nedostatak hrabrosti da se suoče sa izazovom ili problemom, ili jednostavno, misle da tako treba? Koliko su usvojili ovaj princip kao istinit, a koliko im služi za skrivanje i koliko je, zapravo, pametan onaj koji (ne) popušta? Gde su granice kad treba odustati, jer bi nas istrajavanje u nečemu dovelo do besmislene situacije? Da li je uporniji uvek i gluplji? Ko snosi posledice postupka onog koji je popustio, jer je pametniji? Satisfakcija za „pamet“ i satisfakcija za „upornost“, da ne kažem glupost?

Mnogo pitanja nameće rečenica koja zvuči jednostavno i koju gotovo svakodnevno slušamo i u koju, što je najvažnije, verujemo.

Ako bismo uključili u sve ovo i pitanje samopouzdanja, sposobnosti, ideologije, to bi otvorilo mnoge polemike. Činjenica je da oni uporni imaju mnogo samopouzdanja. Da nije tako, ne bi ni ostvarili svoje ciljeve.  

Posebno su interesantni oni koji svoju upornost grade na samoproceni koja nije realna. Oni veruju u svoje znanje, bez obzira što je oskudno; veruju u svoj sud, bez obzira što je nelogičan; imaju pozitivnu sliku i visoko mišljenje o sebi, ne dozvoljavajući drugima da kažu bilo šta što se kosi sa njihovom percepcijom! Koliko će oni biti dominantni, zavisi od toga koliko je onih koji će popustiti, jer tako rade pametniji. Ovo je slučaj gde su znanje i samopuzdanje, obrnuto proporcionalni. Na jednoj strani su oni koji znaju koliko ne znaju, a na drugoj su oni koji misle da baš sve znaju, a popuštanje im, bez daljnjeg, u prilog. I tako u nedogled negujemo njihovu sujetu.

U Srbiji, definitivno, dominira ova druga grupa ljudi – od predškolskih ustanova do predsednika države, a nama, kao nacijom, vlada tzv. Daning-Krigerov efekat, koji se svodi na ono rečeno na početku: pametniji popušta.

Ima prostora da se i to promeni, ali treba volje, jer malo je onih pametnih koji nisu popustili i otišli odavde.  Tužno ali istinito.