Distanca

Distanca, u kulturoškom smislu,  podrazumeva nemogućnost komunikacije između određenih grupa onda kada je društvo segmentirano i čvrsto opredeljeno da se "svake granice moraju znati". Tako je obično u društvima koja karakterišu kruta pravila, gde postoje kastinske, klasne podele, ili podele na elitu i "raju", na starosedeoce i imigrante. Uglavnom, postojanje velike socijalne distance vredi i za tradicionalna patrijarhalna društva, kakvo je recimo bilo plemensko društvo dinarskog masiva, to jest, čitavo planinsko područje Zapadnog Balkana.

Vera Erlich je pre II svetskog rata obavila obimno sociološko istraživanje koje se bavilo pitanjima modernizacije čitavog tadašenjeg jugoslovenskog prostora, i posledicama koje te promene donose na različite pojave, procese ili pitanja. Bavila se brakom, odgajanjem dece, pitanjima sukoba i svađa u porodici, odnosom prema starijim članovima porodice, tučama, alkoholizmom, razvodima. Istpostavilo se da su stabilnija bila tradicionalna društva, gde je, recimo, distanca između supružnika toliko velika da sukoba ne može ni biti; stvar slično stoji i sa odnosom očeva i dece; uopšte uzev, sve negativne i turbulentne pojave tradicionalnoj prorodici su gotovo nepoznate. Naravno,  moderna porodica, u modernom društvu, koja svoje postojanje temelji na ravnopravnosti, bliskosti i saradnji, ima prednost. Najgore rezultate pokazali su oni delovi jugoslovenskog prostora - uglavom Hrvatska i Srbija,  gde je tranzicija, kako bismo se danas izrazili, i tada bila u toku. Uvek kada je sistem vrednosti metastabilan, pred ključanjem, postoji opasnost od razlivanja te vrele vode posvuda i masovnog, kakobisereklo, šurenja. A mi smo ovde, izgleda, u stanju konstantnog šurenja svakovrsnim tranzicionim biserima.
           

Distanca može postojati i na individualnom nivou, u onoj meri u kojoj smo ekstroverti ili introverti, koliko nam je potreban ili nepodnošljiv neposredan kontakt. Ovo pitanje spada manje-više u svačiji opseg opšte informisanosti; svi mi znamo da se i nacionalni stereotipi grade na pitanjima relativne zapremine ličnog prostora pa se nacije u kojima je ona manja smatraju toplijima, neposrednijima, predusretljivijima. Neke nacije se pipkaju pri prvom susretu, grle i ljube u usta, dočim su negde drugde sagovornici udaljeni za dužinu ruku, na piliku onako kad se rukuju, pa tako i ostanu.
Ima tu, razume se, mnogo ličnih varijacija, ali svima je , verujem, poznat onaj neprijatni osećaj da nam je neko, naprosto, ugrozio onu auru slobode koju nosimo oko sebe, onaj nevidljivi vazdušni jastuk kojim se branimo od nasrtljivaca. Tu je reakcija mahom instinktivna - ustuknemo i pre nego što shvatimo da o nekome može biti nezgoan feedback, posebno ako nije bilo loše namere.

Često se pitam, da li je to upadanje, bez pardona, u nečiji zaštitni kavez, dobronamerno, onda kada se oseća bliskost i želja da nam se neko približi? Ili je u pitanju naprosto neosetljivost, neotesanost i drskost?

Sklona sam da verujem da je to uzurpatorstvo ako ne urođena, a ono vrlo rano stečena osobina. Podupire je, zapravo, ne osećaj bliskost, nego hladnoća, kompetitivnost bez saosećanja i humanosti, čak i ostrvljenost, rekla bih. Imam utisak da se, više nego po bilo čemu drugom, ljudi razlikuju po tome da li uzurpriraju prostor ili se sklanjaju sa puta. Postoje ljudi koji se trude da svojim prisustvom, dahom i postojanjem ništa ne pomere, nikoga ne ugroze, nikome ne učine nažao - kao Limeni Drvoseča iz "Čarobnjaka iz Oza". Postoje i oni koje veruju da svet njima duguje i da mogu da šutnu svaki kamen, marvinče ili čoveka koji im se nađe na putu. To su oni koji vas bez izvinjenja očešu ramenom u prolazu, oni koji stoje ispred vrata i ulaze u autobus pre neo što su ljudi izašli iz njega, oni koji se guraju u prvi red, pod svetlo, oni koji šire laktove prilikom jela, oni koji se guraju po redovima, oni koji isteruju pravdu, samo njima znanu, oni koji se dupetaju, i bukvalno i metaforično, a nekad  oni koji vas grle kad nećete da budete zagrljeni i ljube belolučnim dahom onda kad ne biste da budete poljubljeni. Oni nisu ni jaki, ni pobednici, ni revolucionari. Oni su samo bezobrazni.

Distanca podrazumeva pristojnost i poštovanje drugog čoveka, a to je, koliko god delovalo kao oksimoron, ono što karakteriše pravu bliskost, pravu pohvalu drugom ljudskom biću - pa, lako ćemo se već pipkati i grlti jednom kad se upoznamo i zbližimo.

Pre neki dan mi je jedan poznanik, stranac, rekao kako je Beograđane doživeo kao hladne ljude. Zar nas? Nas koji volimo da se hvalimo rakijom, noćnim životom, gostoprimstvom, ljubljenjem tri puta u obraz, brate, ovo, brate, ono, brate, reci š'a ti tre'a? E, nas, nas, koje su krize, ratovi, siromaštvo, beznađe, duhovna beda doveli do toga da mislimo samo na sopstvenu kožu, da postanemo nesvesni da možda i drugi ljudi imaju nekakve želje i potrebe, da treba poštovati nepovredivost i neprikosnovenost tuđeg prostora i tuđeg tela. Ili duše. Duše svakako.

Nepotrebna i nepoželjna bliskost je takođe agresija. Naprotiv, stvarna bliskost iskazuje se na neki drugi način.
Drži rastojanje, da ne bidne sranje.

Iva Radović