Država u kojoj živim

I sad, već par dana sedim i mislim se odakle da krenem? Jer, materijala ima koliko 'oćeš. I koliko nećeš.

Kad je sve to počelo, da li mogu da se setim? Od propalog braka, poremećenih međuljudskih odnosa, od poslodavaca za koje sam radila, a za koje je najnormalnija stvar da ne plaćaju svoje radnike?

Od ljudi koji govore:  „Ovo je Srbija, ćuti i trpi.“

- Ćuti, nemoj da talasaš, dobro je.

- Šta je ovde dobro, majke ti?!

- Ništa, al može da bude još gore. Zato ćuti.

Od toga 'ćuti', meni nije dobro. 'Trpi' – me dovodi do belog usijanja. Ako se ja pitam - od ovog kako nam je sada, odavno ne može da bude gore.

Slušam, gledam, čitam razne besmislice – kako u Srbiji još uvek nema gladnih, kako socijalni slučajevi i penzioneri redovno izmiruju svoje obaveze, i ne duguju za struju. Doduše, za ove druge mogu da poverujem, samo kada plate račune, oni više nemaju za lekove. Nemaju za hranu. Pa neki od njih prošetaju do obližnjih kontejnera. Da nađu nešto hrane. Ne da nahrane kokoške, jer kokoške nemaju.

Svašta čovek može da čuje. Pa se pitam, da li živimo u istoj državi? Jer, u državi u kojoj ja živim ima gladnih. U državi u kojoj živim očevi ne plaćaju alimentaciju. U toj mojoj državi samohrane majke ne mogu da nađu posao. Ako i rade, treba da budu srećne što imaju posao. To što ne primaju platu, manje je važno.

U državi u kojoj živim postoje zakoni. Nakaradni. Budibogsnama. Ti zakoni pretpostavljaju da će otac koji ne plaća 5 godina alimentaciju - kad tad platiti, pa socijalnim davanjima (pod uslovom da nekim čudom ne umrete u raznim redovima dok pokušavate da prikupite potrebnu dokumentaciju i onu koja piše da je potrebna i onu koju morate da pretpostavite da će vam biti potrebna) odbiju tu istu alimentaciju. Država u kojoj ja živim veruje da majka i dete mogu da žive sa 9.000 dinara mesečno. I zna da ta majka mora da plati račune.

U državi u kojoj ja živim ima mnogo zloupotreba.

Porodice koje pokušavaju da prehrane svoju decu najgori su primer zloupotrebe! Oni su državni neprijatelji no 1! Ti bezočni ljudi biraju da njihova deca jedu. Ne plaćaju račune. Ne vraćaju kredite. Traže od poslodavaca da im isplate zarađene plate!? Neki od njih traže od institucija pomoć!? Toliko su besramni. Ti, na ivici gladi, ili gladni.

Pa država u kojoj živim mora da uvodi nove zakone. Mora da uvede privatne sudske izvršitelje. Mora da pojača kontrolu. Mora da zaposli još radnika u elektrodistribuciju koji će isključivati struju redovnim neplatišama. Tu gde ja živim, samohranim majkama isključuju struju. Ne zanima ih dete koje koristi aspirator na struju - da bi normalno funkcionisalo. Ne zanima ih majka koja je operisala karcinom dojke. U toj državi policija odvodi majku na saslušanje. Jer, majka krade struju. A to je krivično delo. I zato ona mora na sud. A otac koji ne plaća alimentaciju, mora na sud, ali neće. I sud ne zna kako da ga privede. Samo, nije država u kojoj ja živim kriva. Krivi su ljudi. Ljudi koji ćute i trpe...

Dok čekam da dođu iz elektrodistribucije, da konstatuju kako ponovo kradem struju, pišem i razmišljam. Da se polijem i ja kofom ledene vode. Da ostanem hladne glave, dok u meni sve ključa.Da postanem imuna dok vodim borbu sa institucijama. Šalterskim radnicima. Obezbeđenjima, kafe kuvaricama, medicinskim sestrama. Svim tim kerberima koji čuvaju svoja radna mesta, ne radeći ništa. Svim tim braniocima nakaradnih zakona. Aministracijom. Sudovima...

Aleksandra Kivela