Dugo putovanje u mestu
Foto: 
Robo 374

Dugo putovanje u mestu

Pre nekoliko dana vraćao sam se kući sa posla u kasno popodne, u vreme kada na ulicama mog grada, duboko u provinciji Srbije, nema više ljudi, već samo krvavocrveno sunce baca svoje kose zrake na nedavno osvežene fasade koje kao da su namerno urađene da i dalje izgledaju oronulo. Ulična svetla još uvek nisu uključena, tako da je na ulicama onaj mir koji se obično javlja kod ljudi kada ručaju, pa legnu da odmore, a u malim gradovima, kad se ljudi vrate sa svojih poslova, a nezaposleni još uvek ne izađu da špartaju ulicama. Na jednom uglu primetio sam desetak ljudi koji su nešto čekali u redu. Pravom, pravcatom redu! Nisu stajali ispred banke (penzija je bila isplaćena dva dana ranije i verovatno potrošena), nije bila ni poslovnica neke od krvožednih privatnih distribucija svega i svačega koja će vas lišiti telefona, televizije ili interneta ako zakasnite sa plaćanjem koji sat. Nije bio ni politički skup jer izbori su prošli, a sledeći nam nisu potrebni. Bio je to red ispred obične pekare. Na njoj je bio zalepljen običan beli papir na kome je neko flomasterom napisao – Posle 18 sati bajat hleb upola cene.

Gledam ljude u redu za bajat, jeftiniji hleb, i odmah mi osveže sećanje na godine za koje sam mislio da su ih pojeli vrapci. Pre dvadeset godina i koji mesec više, još uvek mlad, zelen i pun ideala, vraćao sam se u svoj rodni grad na odsustvo iz vojske. Prvi put posle sedam meseci. Prvi put pošto su nam objasnili da kuće nećemo videti jer „ takvo je stanje“ u državi. Nismo bili u ratu, a ginuli smo. Vraćao sam se posle 10 sati putovanja vozom iz Podgorice, 410 kilometara udaljene. Ako je uteha za gubljenje vremena, put me je koštao dve cigarete jer u to vreme se više verovalo čvrstoj razmeni dobara nego „ čvrstoj“ valuti. Kada sam u zoru, pre sunca, sišao iz voza na stanicu, osećao sam se kao da dolazim u neki meni nepoznati kraj. Ulice su bile bez automobila, izlozi radnji prazni ili oblepljeni novinama. Na ulicama ni pasa ni mačaka. Samo ispred jedne pekare red. Ljudi su čekali da se radnja otvori u pet i da dobiju svoje sledovanje hleba. Kao uniformisano lice odmah sam privukao pažnju i namah su zaćutali za trenutak, ali kad su u meni prepoznali još uvek golobradog klinca, ponovo su se raspričali. Bili su to uglavnom penzioneri, navikli na nesanicu i osećaj dužnosti da se za nekog brinu. Psovali su Hrvate, Muslimane, Srbe u Krajini, Srbe u Bosni, sve moguće i nemoguće predsednike, psovali Boga, sve živo. Ti starci su pamtili ratove, ali i bolje vreme i sve to mučno čekanje su shvatali kao priliku da se vide sa sebi sličnima i podele neku reč.

Zašto sve ovo pišem? Zašto sam se prisetio te davne, nikad se ne ponovila, 1993. godine? Tog dana, ove 2014. godine,  kada sam se vraćao kući, u redu za bajat hleb nisu stajali penzioneri. Bar većina njih to nije bila. Stajali su radno sposobni ljudi, očevi porodica. I poneka majka. Stajali su i krili poglede jedni od drugih. Bilo ih je sramota. Njima ovo stajanje u redu nije bilo razbibriga, bila im je potreba. Da li se samo to izmenilo u Srbiji za ovih dvadeset godina? Da li se uopšte nešto u nama izmenilo za tih dvadeset godina?

Živimo na poček jer život ne želi da nas čeka. Bijemo pederaste, bijemo starce, bijemo decu, jer smo ubijeni u pojam. Ubijamo se u pojam nebitnim stvarima. Pobeđujemo iz inata, gubimo jer inatom se ne pobeđuju jači od sebe. Dajemo glasove pogrešnima jer je ispravno ćutati i trpeti. Tražimo pravac, a hvatamo krivinu. Slavimo mrtve, a žive sahranjujemo. Umiremo u lepoti Srbije, jer se od nje ne živi. Neprijatelji nas poštuju, jer prijateljima pokazujemo svoje pravo lice. Pogađa nas nepravda, jer pravdu smo naučili da izbegavamo. Sve nas je manje, jer takav je račun. Govorimo o poštenju, a nema kome nismo dali upola cene. Okrećemo se kako vetar duva, jer nemamo korena da nas drži u ovoj zemlji. Ovo je zemlja rođaka iz inostranstva. Smejemo se na sahranama, plačemo na svadbama, jer znamo šta nas čeka. Naizgled, ništa se nije promenilo. Srbi smo, jer smo tako u mogućnosti. Jedinoj.

I danas, dvadeset godina i nekoliko meseci kasnije, od Podgorice do mog mesta, duboko u Srbiji, provinciji Evrope, putuje se i dalje punih 10 sati vozom. Samo, karta nije više dve cigarete. Mnogo  je skuplja. Da, to se promenilo za sve ove godine.

Dejan Andrejić

Komentari

Komentari