Face-less-book

U poslednje vreme često se zapitam zašto se pojedini ljudi na socijalnim mrežama ponašaju onako kako se verovatno nikada ne bi ponašali u pravom životu, to jest, da li bi se isti ti ljudi u direktnom kontaktu sa svojim sagovornicima pridržavali svojih “facebook manira” - naravno - u slučaju da  zbog toga ne moraju da trpe bilo kakve posledice? Šta to dozvoljava ljudima da se raspištolje na Fejsbuku i da tako lako pređu granicu elementarne pristojnosti? Šta im se to desi, pa odjednom postanu tako “hrabri”?

Nisam psiholog i nisam stručna da dajem odgovore na ova pitanja ali, onako laički, rekla bih da je to neka čudna mešavina frustracije i kukavičluka. Neću da vas lažem, imam sklonost da, ponekad, ishitreno donosim zaključke, da ih zasnivam na višedecenijskom iskustvu koje, iako dugo, nije veliko; na izgrađenim stavovima i ukusu koje sam podigla na temeljima od armiranog betona, a posle malo fušerila na materjalu; na osećaju u stomaku i na prvu loptu… Ali, uvek iznosim svoje mišljenje pristojno i sa uvažavanjem. Imam mišljenje i smatram da je sasvim u redu da ga podelim sa drugima, jer ako mogu drugi, što ne bih mogla i ja?

Ja vam, međutim, dođem kao neki teretni voz kome su otkazale kočnice i koga je pod svoje uzela sila inercije, a na putu se isprečio zid.

Pre neki dan nabasam na jednu objavu u vidu sličice sa prigodnim, mudrim, aforizmom. (Znate na koje sličice mislim?) Pored slike Gilberta Čestertona, engleskog pisca, teologa i filozofa, stajala je njegova misao: "Feminizam je povezan s mutnom idejom da je žena slobodna kada služi svome šefu, a robinja kada pomaže svom mužu."

Ja odreagujem, ono moje, iz stomaka, pa napišem komentar kako je to najšovinističkija izjava svih vremena i, naravno, udarim u onaj, gorepomenuti, zid. Izvesna gospođica, u svoj svojoj mudrosti i Fejsbuk anonimnosti odgovori mi sa "Ne kenjaj." Ono, što jeste - jeste, umem ja i da se zanesem, kao i bilo ko drugi, ali ne umem da budem prostak. Od toga su me odučili kad sam bila još sasvim mala. Mene, doduše, nije pogodio toliko taj prostakluk koliko glupost koja čuči iza njenog komentara; odsustvo argumenata, to jest psovka kao vrhunski, ako ne i jedini argument; prelazak na lični nivo; nemogućnost da se artikulišu misli; lenjost u odnosu na sopstveni stav.  Glupost i neznanje. Naime, G. Česterton zaista je bio šovinista, živeo je čovek na kraju devetnaestog veka i nije mu za zameriti, ali toj zlatoustoj gospođici jeste za zameriti to što je jednoipovekovnu polemiku o emancipaciji žena svela  na "ne kenjaj" i, naravno,  zbog toga što joj, kao ženi, nije zasmetala ta drevna mudrost iz vremena u kome su se žene još uvek grčevito borile za svoje pravo da postanu - što da ne -  i šefice i da im muževi pomažu onoliko koliko i one njima.

Taman me prođe bes oko cele ove afere Česterton - kad eto ti Ceca. Neko postavio pesmu gospođe Ražnatović a narod se raspištoljio, sve puca od ljubavi i divote. Ja se opet zaletim u onaj zid, bez kočnica, pa kažem kako od njenog  glasa može da se poludi ili, ako imaš sreće, samo ogluvi. Ne znam da li treba da vam prepričam haos koji je usledio? Nadenuta su mi svakojaka imena (moram priznati da je naš narod jako kreativan kada je nadevanje u pitanju). Bilo je tu svačega; prednjačio je ženski polni organ, par drugih delova muške i ženske anatomije, i priličan broj scena iz Kamasutre.

Recimo da je na skali komunikacionih veština tih agresivnih pojedinaca, od 10 do 8 - upoređivanje sagovornika sa organima za reprodukciju, od 7 do 5 -dijagnostikovanje sagovornikovih psiho-motoričkih sposobnosti, od 4 do 1 apelovanje na sagovornika da se uzdrži od izlučivanja organskih materija a 0 snishodljivo-udvorički stav prema sagovorniku; bilo bi veoma interesantno da se vidi koliko bi vremena jednom takvom agresivcu bilo potrebno da se sa pune desetke svede na puku nulu kada bismo mogli, volšebno, da se stvorimo pokraj njega.

Naravno, nisam ni ja naivna, znala sam da ću da izazovem reakciju kada suprotstavim svoje mišljenje većini, ali nije problem u reakciji. Problem je u tome što ljudi koji, da su tu, u sobi, preda mnom, ne bi psovali i vređali, već bi se u najgorem slučaju malo uvredili ili lecnuli, rekli po koju reč u odbranu svog stava i stvar bi se na tome završila. Međutim, relativna anonimnost Fejsbuka daje im za pravo da podivljaju i da zaborave na domaće vaspitanje. Agresija bez posledica. Verbalno nasilje bez kazne. Sta je najgore što može da im se desi? Da ih neko obriše sa liste prijatelja?

U stvari, to što vidim na Fejsbuku jeste njihovo pravo lice. Kakav je to vrhunski apsurd da je jedino mesto na kome se ljudi usuđuju da pokažu svoje pravo lice ono mesto na kome ne moraju da ga pokažu. 

Ivana Gajić