Gađenje!

Šta u nama najviše izaziva mučninu, a potom i gađenje? U većini slučajeva radi se o hrani i svako od nas, u prvom redu ne voli da jede nešto,u  drugom mu je muka od neke hrane i najzad, određena hrana mu se gadi. Refleks je prirodan i filziološke prirode.

Sa druge strane, izvan materijalnog sveta i kulinarskih navika, predrasuda, a i mogućnosti u vremenu u kojem živimo, gađenje ili gadljivost se svrstava i u jednu od emocija, po najprostranjenijem viđenju, radi se o ličnoj nepodnošljivosti nečega ili nekoga. Nepodnošljivosti ili averziji. Doživljava se fiziološka promena u organizmu koja pokreće određeno ponašanje.

I tu se prisetih reči Laze Lazića od pre pola veka, proročanskih reči, čiji nam je sadržaj, kao namernom greškom u DNK-a kodu ostavljen da nas prati u vremenu (Rođen 1929. Pesnik, pripovedač, esejist, pisac knjiga za decu, prevodilac, urednik književnih časopisa i izdavačkih preduzeća, prevashodno lirski pesnik): „Naše je društvo i danas društvo bez respektabilnog autoriteta stručne, javne i uticajne kritike, na svim poljima, a na poljima delatne umetničke kritike to je izrazito. Čovek se mora pobuniti protiv nemoći kritike, ali i protiv onakvih shvatanja vrednosti, stručnosti i istinoljubivosti kakve vrednosti i kakve istine ta kritika proklamuje, primenjuje, brani i širi! Prećutkuje se, zanemaruje, lobira i navija. Sudovanje o vrednostima, u nas još nije steklo čvrstu podlogu koja bi pozitivnim, istinitim vrednostima bila uporište, i koja bi se odlučno i saznanjem suprostavila mnogim nepravednim i netačnim, često uvredljivim presudama, što izricani već prvih dana posle rata ... Nužno nam je potrebna kritika koja bi se suprostavila praksi davno zasnovanoj nasilno i neznalački (u specifičnim obrascima koji se moraju jednom već analizirati), praksi usled koje je poremećaj vrednosti i zacario i slabo se ispravlja; kritika bi morala da otvoreno, i s’dokazima, osvetli svu manipulaciju i svaki metod iz vremena socijalizma, kvazisocijalizma, ili real-socijalizma, kako god hoćete. Metodi tog vremena i sad se primenjuju. Zašto?“

Živimo u vremenu osrednjosti i standardizovanja. Sve i kad bi imali volju, znanje, stručnost i sposobnost, pojedinci koji štrče, a ne uklapaju se u nametnutu sredinu, u standarde koji vrednuju neke novonastale „vrednosti“,  ne samo da ne bi opstali, već bi bili optuženi za najgore zločine. Zamislite na trenutak veličine poput Njegoša i Nušića, Tesle i Pupina, Nikole Pašića i Slobodana Jovanovića (premijeri) danas, u ovoj drugoj dekadi dvadeset i prvog veka. Bili bi okačeni na stub srama i izvikani kao protivnici napretka i reformi, pa i gore. Jedina paralela koja mi se ukazuje je Inkvizicija. Velika nadnacionalna struktura sa neograničenom moći. Današnji „svetski sud“, sa primesama uglađenosti i poštovanja. Farse, parade i šarade.

Danas mogu opstati samo vučići, kameleoni i beskičmenjaci. Danas je vreme za fukaru i žgadiju. Za one koji ne priznaju dok ne pristanu, koji ne smanjuju dok ne smanje, koji ne utiču dok ne ugase, na one koji su nosili bedževe i majice, pretili i vikali. Danas je vreme mediokriteta, u svetu i kod nas. Jer standardi zahtevaju poslušnost, istomišljenost i sinhronizovano delovanje.

Nekada je Niče u svom delu, Evo Čoveka, prizivao novo vreme. I njega su zloupotrebili zli dusi. Nekako pišem, kuckam, čitam druge i razmišljam o sadašnjoj i budućoj zloupotrebi rečenog, napisanog i odštampanog. Zalog vremena vladavine većine sa niskom poreskom stopom. Da se vratimo Ničeu. Prizivao je samoću, isceljenje, povratak sebi,  dah svežeg vazduha koji se slobodno kreće. Ceo njegov Zaratustra je samo ditiramb u čast samoće, usamljenosti ili za one koji su ga razumeli, u čast čistote.  A samo onaj koji je sposoban da vidi boje sveta biće prozvan „gleđ“. Gnušanje od ljudi, od rulje mu je predstavljalo spas.

Ne libim se da pozajmim te reči i da to napišem. I gnušam te se Vučiću jer si veliki sa malima i mali sa velikima. Neumeren, nepostojan i prevrtljiv. Gledao sam te kako se izdireš na „kolege“, ministre,sebi jednake,  na vanrednom sastanku povodom majskih poplava i gledao sam te kako se dodvoravaš, umilno i snishodljivo divaniš sa liderom jedne zemaljske sile, kako javno moliš, kako ponižavaš sebe, mene, nas.

Automobile ne prodaje molba, već kvalitet. Ali to je tako daleko od tebe prosečnog. Dotle sam te žalio. Čovek bez radnog iskustva, u senci Voje, pa Slobe, nekada. Danas u senci evropskih komesara i mama Angele.

Sada mi se samo gadiš Vučiću!

Dragan Pajović