Izgubili smo noseve u tuđim guzicama

Maca diskrecija, Tijana ajfon, Miljana, Gastoz, Kija, Sloba itd…svima su dobro poznata ova imena, a njihovi životi poznatiji čak i od života sopstvenih ukućana. Na jesen počinje ko zna koja po redu sezona novih rijalitija, gde ćemo ponovo imati defile nekakvih “vipovaca”, ne znamo po čemu su VIP, ali znamo da su VIP, barem su nam je tako objasnili PINK I HEPI. Samim tim što su na malim ekranima, u udarnim terminima, moraju biti neke značajne ličnosti, ne mogu da ne budu vrlo važne osobe. Dok ovi koji „nisu važni“, a recimo, imaju fakultetske diplome,  rade po trafikama ili voze taksi. Oni nemaju šta da nam kažu, a ni pokažu. Oni su “zatucani”, jer neće da skidaju gaće i mlate svojim genitalijama 24 sata pred auditorijumom gotovo cele države. Oni su “zatucani”, jer ne žele da se njihov i život njihovih roditelja i bližnjih, razvlači svakodnevno po žutoj i tabloidnoj štampi. Oni su “zatucani”, jer su prosto omanuli i vreme i državu u kojoj će da žive. Oni su ti “zatucani”, koji odlaze iz Srbije, jer nemaju šta da joj daju. Oni nemaju šta da kažu Srbiji. Oni Srbiji ne trebaju!

Srbija voli hohštaplere. Hohštapleri su postali sastavni deo svake kuće, svakog razgovora. Postali su deo svake porodice. Uživamo dok sedimo za trpezom sa roditeljima i decom, da ispred nas na ekranu iskaču guzice, sise i polni organi. Sve nenormalno nam je postalo normalno, čak i poželjno. Dok prebrojavamo svako jutro siću za burek, s’ druge strane vlasnici Pinka i Hepija trpaju ogromne pare u džep i to pare koje smo im poklonili. Svakodnevno ide mantra: glasajte za hohštaplera, tako nam nude da i mi budemo deo rijalitija, da se i mi osećamo VIP. Mi nemamo za burek, ali imamo da glasamo za hohštaplera. Zašto? Jer smo i mi na taj način bar malo VIP, jer i mi možemo da odlučimo o nečijoj sudbini, a ne samo da odlučuju o našoj. Daje nam se mogućnost lažne vlasti i uticaja. Onog što smo davno izgubili u društvu, pa i u svojim porodicama, a čega smo na žalost iz svog egoizma i dalje željni. „Rade“ nas na naše strasti i slabosti. Tom kolu se kraj ne nazire, oni nama, mi njima.

Zašto da mislimo kada nam nude da ne mislimo. Zar ne vidimo da nam je tako lakše? Ne mislimo o sebi, nego mislimo o hohštaplerima. Njihov život nam je važan, važniji od spopstvenog. Upoređujemo sebe sa hohštaplerima i tešimo se da „ima i gore“. Izgubili smo noseve u tuđim guzicma.

Sofija Injac