Kako izgleda eufemizam, ako je ovo doba kulture?

Svakog dana šaljemo poruke ljudima kako treba da pronađu čoveka u sebi. Nesvesno ili svesno, postali smo prosjaci čovečnosti. Čast, moral, obećana reč, pravda, dostojanstvo, humanost, sveopšta kultura – sve su to reči koje su izgubile značenje i odletele kao jesenje lišće. Ne zadugo pripadaće nepoznatom značenju, za koje ni Google neće imati prepoznatljive rezultate pretrage. Do sad nas je još tešio taj manji deo čovečanstva, koji se trudi da spomene i podseti na ljudske vrednosti. To je na svetskom nivou manjina, a u Srbiji tek onoliko koliko još nije obolelo od mržnje. Prošenje je odavno nastalo kod nas... Višedecenijsko. Prosjaci smo za posao, lek, lečenje, novac za preživljavanje... Da ne nabrajam. Sve što podrazumeva osnovno za dostojanstven život običnog čoveka.

Država te iste prosjake tuži za svaki neplaćen račun, kao građane bez savesti, a ne bez posla. Da glad ne zna za savest, govori i enorman porast ubistava i samoubistava. Nema dana bez takvih vesti. Te iste građane nije umirio ni rijaliti šou program ni raznorazne budalaštine kod Lee Kiš, žuta štampa i estradne prevare. Ljudima nervi popuštaju drastično. Koliko prosečnih tridesetogodišnjaka još uvek sedi kod kuće i čeka penziju svojih poluživih roditelja? Neostvareni kao ljudi, emotivno zakržljali, jedino čega se late u toku dana je litarsko pivo ili neka trava. Sa pogledima punim mržnje, proprate svaku novu facu, malo bolje obučenu ili, ne daj Bože, sa nekim boljim autom. Klateći se sa pivom, od stepeništa do klupe ispred svoje zgrade, razmenjuju svoja memljiva mišljenja koja asociraju na prebiti nekoga, zakačiti se sa nekim, demonstrirati silu lokalnog majmuna iz kraja. Da svi nisu isti, govori i blagost kad sretneš mladog, energičnog čoveka, koji radi i dve smene. Srećan što stvara. Srećan što mu u kući niko nije gladan. Srećan što ima posla.

Međuljudsko šarenilo postoji od kad je sveta i veka. Suprotno od šarenila su osobene krajnosti mnogih. Te krajnosti su mržnja. Mržnja kao najveći otrov kako pojedinca tako i društva u kojem živi. Ne razumem zašto se nama bave neprijatelji Srbije, kad se mi međusobno toliko mrzimo? Postala je praksa zagorčavanja života, u svim sferama, od posla do privatnosti. Prirodno je da nam se mišljenja i stavovi razlikuju od drugih ljudi. Neprirodno je mrzeti zbog svojih predrasuda o nekome i nečemu. Mržnja prema drugome je odraz duboke mržnje i prema sebi samom. Da bi život bio podnošljiviji, za početak, treba iskoreniti mržnju. Da svako napravi jedan korak ka dobru, i univerzum bi nam pozavideo.

Sonja Grbović Radovanović