Kakvu poruku poslati?

U podnaslovu je rečenica jednog zbunjenog sugrađanina koji je hteo nešto pametno da kaže, pa je malo zbrčkao reči i ispala je rečenica koja nema smisla i kao takva je smešna!  Jer, da nam nije smešno u životu i zbog teških stvari, bili bi stalno nesrećni i nezadovoljni. A da li život sa tugom i nezadovoljstvom ima smisla? Nema, pa se zato umom i trudom borimo protiv toga, a, čini mi se i najviše srcem, kao grlom u jagode.

Osmaci će ovih dana da se odluče u koju će srednju školu da se upišu i nastave svoje  obrazovanje, sve sa nadom i ushićenjem onih koji će imati dovoljno poena i sa panikom onih koje te poene neće imati dovoljno, ili onih koji nemaju pojma šta uopšte da upišu! Ko je u tim godinama znao šta će biti, šta želi, ko je, šta je, koliko može, da li može, da li sme, ili ima li smisla, tj. budućnost to neko željeno zanimanje? Iskreno, ja nisam imala pojma! Upisala sam srednju školu zbog drugarica i to preko veze i završila tu gimnaziju bolje nego neki koji su bili uspešniji učenici u osnovnoj školi od mene. Pronašla sam jedini smisao mojih sposobnosti i sa radošću upisala Fakultet primenjenih umetnosti, bez veze. Dakle, znala sam da je prijemni na Akademiji najteža stvar koja me čeka, pa sam se, zahvaljujući širokoj (da li nesvesnoj) podršci roditelja predano spremala čitavih godinu dana i uspela (mnogo mi je značilo njihovo poverenje i strpljivost, ipak sam ja iz jedne radničke porodice, pa nije bilo ni poželjno da pomislim da se bavim umetnošću ozbiljno, više se to gledalo kao na neki hobi) i na prijemnom sam bila osma od osmoro primljenih na odseku –dekorativno slikarstvo i gle čuda, sve polagala na vreme i sa desetkama... Ne hvalim se, samo kažem, da to nisam upisala , verovatno, ne bih ništa drugo upisala, jednostavno znam da ne bih!

Danas, iz ovog “tupog“ ugla stvarnosti znam da je velika stvar kako se roditelj i najbliži detetu postave prema toj odluci. Toliko je analiza, pomoći od strane stručnjaka, priprema u školi, saveta sa svih strana, gde tata vuče na jednu stranu, mama na drugu, a tetka jedino saoseća sa pravim željama deteta, da me ne čudi panika neke dece šta i kako dalje! I to najviše brine onu decu koja imaju više izbora.

Zato, deco imam nekoliko saveta za vas: tačno je da je najbolja investicija, ili ulaganje ,u sopstveno znanje i  sve što naučite i u čemu se trudite biće vaše, samo vaše bogatstvo. Ali, to nije švajcarska banka u kojoj ćete zbrinuti svoje blago, već živa reč, misao, znanje, sposobnost i još mnogo toga jakog i lepog koje ćete tek otkrivati u sebi. I niko vam ne garantuje sreću i sigurnost, večnost tih vrednosti koje ćete da osvojite, naprotiv, puno je muka održati sve to i ostati normalno ljudsko stvorenje.  Nikada ne odustajte od želje da naučite nešto novo! Budite savitljivog, radoznalog duha, budite hrabri, ne odbacujte sve u startu, jer ste zacrtali šta ćete postati i ne pada vam na pamet da od tog zacrtanog odustanete. Slušajte i poštujte roditelje koji brinu o vama i daju vam savete, ali im , isto tako, hrabro recite šta vi zaista želite, ako imate viziju, sa poenima i bez poena, možda vam upravo oni najviše pomognu i podrže vas, iako imaju suprotno mišljenje!

Razne su početne pozicije svih nas na putu kroz život i ne znamo zapravo čemu će nas sve život naučiti, ali i pre tog bubanja, gomilanja znanja po fiokama memorije i žudnje za „boljim“ životom morate da budete svesni svojih stvarnih sposobnosti i da se osim trudom okitite verom i samopouzdanjem. Znam da niste krivi vi ako te snage nemate, previše ste mladi da bi shvatili koliko je bitno da sami to u sebi stvarate, ali osvestite se, otvorite sve oči uma, sve prozore srca, sve uši tela i pomozite sebi. Neka vam cilj bude da budete ljudi čiste savesti i plemenitog srca, a zanimanje? Pa, to je avantura čime god da se bavite, jer živite u zemlji Srbiji! Srećno!